11.06.2021

Moć i nemoć porodice

Kultura današnjeg doba koju karakteriše razvoj tehnologije i digitalne industrije trećeg milenijuma promoviše koncept individualnosti i snage pojedinca kao nezavisnog bića.

Ono što u  takvoj realnosti ne treba da zaboravimo jeste da su porodica i porodični odnosi uvek važni, a da su danas možda i važniji nego ikad. Porodica je centralna društvena vrednost pre svega, jer je čovek dominantno društveno biće i kao takvo, pored svojih individualnih kapaciteta, potrebno je da paralelno razvija i odnose sa drugima.

Porodica je siguran ambijent koji nam obezbeđuje najvažnije elemente ličnog razvoja. U interakciji sa svojim najbližima, gradimo ličnu snagu, sagledavamo životne filozofije, i učimo sistem vrednosti. Svi ovi aspekti predstavljaju temelje našeg života i ličnosti.

U trenucima kada dospemo u neku krizu, susretnemo se sa problemima, ili prolazimo kroz težak životni period – porodica nam je posebno važna kao uporište i izvor bezuslovne podrške.

Iako se o porodici mnogo govori, njena objektivna moć je potcenjena i u senci materijalnih vrednosti koje promoviše potrošačka civilizacija. Mnogi među nama imaju tendenciju da se pre svega odlučuju da savet potraže od terapeuta, nego da čuju ono što bi im njihove majke, bake ili očevi rekli iz ličnog životnog iskustva.

U brisanom prostoru između moći i nemoći porodice koji je nastupio kao proces promene sociološkog shvatanja uloge i mesta porodice u modernom društvu, očekivali bismo da država ponudi opcije i interveniše sa jasno definisanim nacionalnim ciljevima u vezi sa porodicom, koje prate dostupni kvalitetni programi osnaživanja porodica u celini i svih njenih članova pojedinačno.

Zašto je porodica još važnija u savremenom dobu nego što je bila u prethodnim?

Porodica je uvek važna. Život savremenog čoveka je prepun izazova, nesigurnosti na svim planovima, opšta borba za preživljavanje i opstanak. Tempo života nije prirodan, niti human, a mi obično smatramo da je nužan i da to tako mora. Plaćamo najskuplju cenu koja postoji, a to je hroničan nedostatak vremena, tesnac koji osujećuje našu slobodu, otupljuje naše potrebe, emocije i osećaj za sebe i druge. Postajemo taoci nevidljivog robovlasnika koji kontroliše naše vreme u kome je sve manje prostora za druženje, prijatelje, porodicu i lične izbore – jer smo svi u nekim kreditima i pozajmicama, postajemo robovi teatra asurda u kojem aktivno učestvujemo. Potrošačko društvo je isključivo materijalne vrednosti stavilo u prvi plan. To su „đavolja posla” kada govorimo o pojedincu, porodici i pravim socijalnim vrednostima koje podrazumevaju postojanje solidarnosti, uzajamnosti, razumevanje i podršku među pojedincima, lični i razvoj porodičnih ciljeva, što sve zajedno čini temelje svakog stabilnog društva.

Da li je porodica danas u krizi?

Jeste, zato što jedan od apsurda našeg vremena ima sledeće argumente. U razgovoru sa ljudima koji su usamljeni, depresivni, otuđeni, kada ih pitam da li se druže sa prijateljima i članovima porodice, često odgovaraju da nemaju vremena za to, kao i da ne žele da ih opterećuju svojim problemima. Trend kod ostarelih roditelja kada je u pitanju razgovor i razmena sastoji se u tome da oni „štede“ svoju decu koja imaju „svoje probleme”, a ta ista deca koja „ne znaju gde udaraju“ od borbe za egzistenciju kažu da nema potrebe da o svojim problemima razgovaraju sa svojim ostarelim roditeljima „kad ionako ne mogu da im pomognu“.

U savremenom svetu „računaju“ se samo materijalni problemi i zbog toga sve više živimo kao mašine, bez emocija, udaljavamo se jedni od drugih i tako se samopovređujemo lišavajući se najdragocenije podrške porodice. Prijatelji i porodica su mesto podrške, pomoći i iskrene razmene emocija, radosti, tuge, problema. Zaboravljamo da su naše porodice naše tvrđave, posebno u kriznim vremenima kao što je upravo ovo današnje. U krajnjoj liniji, ako smo maksimalno uspešni i nemamo finansijskih problema, radost nije radost ako nemamo sa kim da je podelimo. I tu uvek treba da bude porodica, partner, deca, prijatelji.

Šta dobri porodični odnosi garantuju?

Roditelji treba da znaju šta se dešava njihovoj deci, a odrasla deca – kako žive njihovi roditelji. Braća i sestre takođe. Lekovitost ljubavi, reči, pažnje odavno je dokazana. Osećaj da nismo sami, da imamo nekog ko će nas podržati, posavetovati, ko će se obradovati našem pozivu ili dolasku – vrednost je za sebe. Često čujem rečenicu: „Mislio sam da ima vremena za posetu roditeljima, razgovor, samo da završim gomilu obaveza… A sada kada više nisu živi, žao mi je i shvatio sam da nikad nema dovoljno vremena za druženje i razmenu emocija sa roditeljima, bakama, braćom, sestrama…“. Zbog toga na svojim radionicama i edukacijama često ponavljam – nema reprize. Sećanje na naše najbliže i kultura sećanja svake porodice posebno je važna, jer ona znači integritet i identitet svakog od nas. I traje dok smo živi. Moramo čuvati naše porodice i jačati porodične odnose kroz redovna okupljanja, male svečanosti, događaje, druženja. Za to moramo da pronađemo vremena. Još nešto – treba da znamo da su podjednako važni svi članovi porodice, sve generacije, od najmlađih do najstarijih.

Kako prevazići probleme u  porodičnim odnosima?

Dešava se da se porodični odnosi naruše zbog banalnih nesporazuma, nepoznavanja prilika i situacija. Uvek treba nastojati ispraviti nesuglasice i neslaganja. Dešava se da se čitave generacije u porodicama ne poznaju zbog sukoba njihovih starijih članova, što oni nasleđuju zdravo za gotovo. Uvek treba pružiti ruku i priliku da se stvari poprave, da svoje živote obogatimo upoznavanjem sa srodnicima za koje nismo čak ni znali. Nikad ne znamo da ćemo naknadnim spoznajama uvideti i sopstvene propuste. Praznici i porodični događaji su dobra prilika za to, ali i običan telefonski razgovor ili poziv na kafu.

Porodične odnose treba negovati, održavati, gledati na njih sa posebnom odgovornošću. U vreme kovida, posebno su osujećena porodična okupljanja. Ali, izgovore za otuđenje neretko imamo i bez pandemije.

Ako nema povoda za tako nešto – svadba, rođenje, diplomiranje, selidba – onda ga treba osmisliti. Poznajem odrasle osobe koje su u zrelom dobu upoznale brata ili sestru. Njihovoj radosti nije bilo kraja. Mnogi srodnici su se povezali preko društvenih mreža ili poslovnih aktivnosti na stručnim skupovima, što je sjajno ali i prilično tužno.

Prijatelje biramo, a porodicu dobijamo rođenjem. Često čujemo da je nekome prijatelj kao brat, pa često i bliži od njega. To jeste velika istina. Mi ni sebe same nismo izabrali, mnogo toga bismo promenili na sebi. Ni rođenu decu ne biramo. Kažemo da prijatelje i kumove bar možemo da izaberemo, ali i tu ponekad omanemo, razočaramo se. Za našu emocionalnu i socijalnu inteligenciju je važno da znamo da niko nije savršen niti bezgrešan, da najveća očekivanja treba da gajimo od sebe samih. Ali, kada govorimo o prijateljima, porodici, braći i sestrama, svi oni su uvek naše blago ili bi bar tako trebalo da bude.

Kako čuvati i očuvati dobre porodične odnose do kraja našeg života?

Tokom života se svi mi menjamo. Ono što bi trebalo da bude konstanta je naša odgovornost prema sopstvenom životu i prema porodici. Privrženost porodici i njenim članovima se neguje i tu je reč o apsolutnoj uzajamnosti svih njenih članova. Kada imamo jaku porodicu zadovoljniji smo i sigurniji, manje se plašimo problema i teških ljudi oko nas. Grešimo kada sudimo sopstvenim roditeljima, jer u svakom roditeljstvu ima grešaka iz najboljih namera, niko nije savršen. I mi negde grešimo.

Koliko su i zbog čega važni rituali poput nedeljnih ručkova?

Važni su. Siromaštvo kojim smo okruženi ne treba da bude izgovor. Uostalom, hrana je samo povod i nije suština nedeljnih okupljanja. Važno je da razmenjujemo misli i osećanja, da uzajamno znamo šta nam se dešava, šta nas raduje i rastužuje. Redovnost i kontinuitet u viđanju ima negujuću funkciju. Kada razvijemo naviku i potrebu da se okupljamo, onda će taj raspored biti važna odrednica u našem životu i prilika da se posavetujemo, da izgovorimo ono što nas muči, da osnaženi idemo dalje i vidimo da je stvarnost manje preteća i strašna.

Na koji način bi bilo nabolje da decu vaspitavamo u tom duhu?

Deci ne treba ništa izdvojeno objašnjavati, ona sama sve vide i čuju. Naše ponašanje je najbolji model našoj deci. Ako mi brinemo o našim roditeljima, onda smo poslali autentičnu i najbolju poruku i lekciju i našoj deci. Brinuće i oni o nama.

Porodica i pojedinac uvek će biti stub zdravog društva. Čovek ne sme da se zanemari u savremenom digitalnom svetu pametnih tehnologija i dostignuća. Poslednjih dvadesetak godina, iako demografski starimo, stručnjaci beleže porast vanbračnog nataliteta, ali i vanbračnih partnerskih veza uopšte. Porodica se transformiše, ali ne treba i ne sme da izgubi svoju dragocenu ulogu koju ima. Pristajanje na život prepun strahova – za egistenciju, od emocionalnog povređivanja, kapaciteta za sopstveno roditeljstvo ili planetarni sunovrat, nazvala bih osudom na život bez pravih vrednosti, izazova i radosti.

Čovek ne sme da pristane da živi bez duše i duhovnosti, da bude mašina, android koji samo liči na ljudsko biće. Kada budemo potpisivali sopstveni život, pored karijere i zarađenih materijalnih vrednosti, uvek je potreban trag koji ostavljamo u ljudskim, kreativnim, altruističkim i nematerijalnim relacijama. I – naravno, porodičnim, jer smo se u porodici i rodili i u njoj izgradili svoje temelje. Jaka porodica je zajedništvo ali i podrška razvoju našeg individualizma, s početka ove priče.

Radmila Urošević

Radmila Urošević

Sociološkinja, novinarka, dramaturškinja, socioterapeutkinja, edukatorka, pripovedač. Objavila sedam knjiga od kojih knjige kratkih priča: „Pozdravi nekog“, „Bol za poneti“ i „Vratite mi moje koze“, sociološke studije: „Društveni položaj i modeli socijalne zaštite starijih lica u Beogradu“ (2009, Beograd, Čigoja i Institut socioloških istraživanja), „Bonton starenja ili demanti o starenju“ (2013, Čigoja,Beograd), „Starenje bez (auto)cenzure“ (2020, Beograd, Plavi krug). Napisala dve pozorišne predstave: „Vratite mi moje koze“ (2007-2010) i „Izvinite, koliko imate godina?“- omnibus, komediju od pet priča koji je poslednje tri godine na repertoaru Pan teatra.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?