21.05.2021

Zašto sam dala otkaz?

SIPRU_BLog– Radiš u državnoj firmi? 

– Da. 

– Imas slobodne vikende, plaćeni odmor, dobar kolektiv, prihvatljivu platu? 

– Da! 

– I upravo si dala otkaz? 

– Da!

– Ti si luda. 

Svaki razgovor o mom otkazu obično ovako počne i isto se završi. Jer istina je da sam imala idealne uslove za rad. I sada se verovatno pitate u čemu je onda problem. Zašto sam odlučila da promenim posao, ako je posao koji sam radila savršen – u onoj meri u kojoj bilo koji posao može biti savršen?

Sara Đurđević: Zašto sam dala otkaz?Ukratko: ne uklapam se u kapitalistički način života. Ne želim da radim od devet do pet, niti da tri sata dnevno potrošim u prevozu. Ne želim da se zadržim na prvom poslu do penzije, ako to nije posao koji je dovoljno dinamičan da stalno mogu da učim mnogo novih stvari, da se igram, nesmetano koristim svoju kreativnost i pretvaram svoje ideje u delo i, najbitnije za mene u ovom trenutku, da putujem i radim sa ljudima iz različitih zemalja. Tako da jesam luda – dala sam otkaz i preselila se na Sardiniju, gde ću narednih par meseci biti uključena u rad organizacije koja se bavi promovisanjem ljudskih prava, interkulturalnog učenja, omladinskog rada i još mnogo čega.

Naravno da ne znam šta ću nakon toga, ali dopuštam životu da se dešava, novim ljudima da uđu u moj život, sebi da se predomislim. I naravno da sam bila prestrašena i zabrinuta za ispravnost svoje odluke. Ipak, događaj koji me je podsetio da radim pravu stvar jeste poseta rođaki koja je nedavno izgubila muža i sa kojom sam pričala o životu, uspomenama i planovima za budućnost. Sa mnom je podelila to da je njen životni partner obećao da će joj, kad se penzionišu, pokloniti kamper i da će zajedno da putuju. Nažalost, od kampera i putovanja se ništa nije desilo, jer on više nije živ.

U tom trenutku mi kroz glavu prolazi bomba činjenica koje se odnose na to da najčešće radimo stvari koje „svi rade, jer to je normalno“, koje su „neophodne“ i koje „treba“ da radimo, a zapravo su samo konstrukti društva koje se ne usuđuje. Ne usuđuje se da proba, da eksperimentiše, da greši i da podesi svakodnevno delovanje na režim koji nema samo funkciju preživljavanja. Od kako se rodimo, uče nas da prihvatimo to što nam se nudi i da se ne žalimo. Da radimo do penzije i onda da počnemo da živimo – pod uslovom da smo zdravi i funkcionalni.

Podrška koju dobijamo kada pomislimo da nešto promenimo obično izgleda ovako:

Želiš da tražiš veću platu ili unapređenje? Sedi tu i ne glupiraj se, šta bi da nemaš posao… 

Želiš da promeniš posao? Šta će ti drugi posao, kad već imaš jedan. Loše je dovoljno dobro. Loš posao je bolji od nikakvog.

Želiš da daš otkaz, jer ti je svega preko glave? Ćuti i trpi, nikad nećeš naći bolji posao.

Želiš da pokreneš biznis? Nemoj ni slučajno, potrebno je mnogo ulaganja.

Želiš posao koji nije u struci? Kako to misliš „nije u struci“?

Sara Đurđević: Zašto sam dala otkaz?Zašto posao mora da bude u struci? I zašto ne možemo da promenimo struku ako nam se više ne dopada? Zašto moramo da se zadržimo na prvom poslu i tu radimo do penzije? Zar ne bi trebalo da napredujemo, da se razvijamo, učimo nove stvari i kad vidimo da više nemamo šta novo da pružimo i naučimo – pronađemo nešto drugačije i u skladu sa novim stadijumom razvoja?

Ja mislim da ne postoji univerzalno dobar ili univerzalno loš posao. Postoji dobro plaćen posao i onaj koji to nije. Postoji posao koji radiš i onaj koji te radi. I ako je tvoj posao onaj koji ti donosi dobar prihod i koji je u struci, ali čini da se stalno osećaš umorno, ogorčeno, potreseno, anksiozno, namučeno, uznemireno, frustrirano, nezadovoljno – onda to nije posao, već robija.

Želim da ohrabrimo mlade. Da ih osnažimo da maštaju, smišljaju i izmišljaju, da sprovode reforme, da nas uče i da ih učimo. Da ih podstaknemo i da verujemo u to da oni mogu. Da verujemo u njih! Jer mladi su ti koji će biti odgovorni za svet novih generacija. A to bi trebalo da bude svet koji je bolji, smeliji i pun inovacija.

Sara Đurđević: Zašto sam dala otkaz?
Sara Đurđević

Sara Đurđević

Defektološkinja po vokaciji, putnica po lokaciji. Živi i radi na projektima promovisanja ljudskih prava, interkulturalnog učenja i volonterizma na Sardiniji, a u slobodno vreme pleše, kampuje i bavi se aktivizmom kroz lični projekat na društvenim mrežama „1906 koraka“. Kao proizvod svih seminara, obuka i radionica kroz koje je prošla, put neformalnog obrazovanja popločala je sertifikatom omladinske liderke. Piše knjigu kojoj još nije dala ime, želi da pokrene život u selu i da proputuje svet.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?