17.05.2021

Autoritarni roditelji i poslušna deca: od dobrih namera do opasnih ishoda

SIPRU_BLog„Ja sam te rodio/la, ima da me slušaš!“, „Meni ne možeš da kažeš neću!“, „Moraš da ga poslušaš – on je stariji“, „Dok si pod mojim krovom, ima da bude kako ja kažem!“, „Šta ti imaš da misliš, radi kako ti se kaže“. Ovo su samo neke od uobičajenih floskula koje smo čuli, doživeli, upotrebili ili istrpeli. Najčešće ih izgovaraju roditelji u uverenju da je bezuslovna poslušnost dece pozitivna i neophodna, ali ih često upotrebljavaju i vaspitači, nastavnici, dok se kasnije kroz život mogu čuti u sličnim varijacijama od mentora, šefova, partnera…

Već u ovoj polaznoj tački jasno je da postoji veza na relaciji autoritet – bespogovorna poslušnost, koja ne podleže preispitivanju, što često može da bude čuveni „put do pakla popločan najboljim namerama“. Ova sprega je obično društveno utemeljena i bazira se na autokratskom sistemu mišljenja i postupanja i autoritarnoj kulturi, gde je vaspitanje dece zapravo početna karika. Da namere autoriteta ne moraju da budu „najbolje“, suočavamo se nažalost tek kada se dogode emocionalne, fizičke ili kombinovane (zlo)upotrebe dece. U takvim slučajevima zloupotreba se krije na dva nivoa:  kako u perfidnoj upotrebi poslušnosti  dece, tako i u  teškoj zloupotrebi poziciji moći osobe koja se kao autoritet predstavlja, a zapravo je puki nasilnik.

Autoritet vs autoritarnost

U vremenu u kojem su roditelji „zaglavljeni“ između raznih savremenih i tradicionalnih modela vaspitanja, zatrpani raznoraznim teorijama i savetima, neretko će posegnuti za autoritarnim roditeljstvom, jer „Šta je falilo našim starima?“. Autoritarno roditeljstvo podrazumeva strogost i jasno postavlja ograničenja i pravila o kojima nema „diskusije“ – ne uzimajući u obzir stvarne potrebe, želje, pa ni mogućnosti deteta.

U porodici u kojoj se autoritarni pristup sprovodi, greške ne smeju da se ponavljaju, pravila su alfa i omega, a njihovo kršenje se sankcioniše kažnjavanjem. U ovom specifičnom nizu kontrole, kada dete zatraži objašnjenje zašto je kažnjeno, roditelj će odgovoriti sa „Zato što ja tako kažem“, jer ako se deca ne povinuju pravilima, roditelj može da izgubi autoritet i kontrolu. Kakva je to poruka u odrastanju deteta? Ona koja jasno kaže da sopstvena mišljenja i osećanja nisu bitna kada se nađete pred autoritetima – tj. onima za koje se pretpostavlja ili podrazumeva da to jesu. Ipak, najvažnije nerazumevanje odvija se u činjenici da autoritarnost i autoritet nisu i ne mogu biti jednaki, kao što ni autoritarno društvo nije isto što i društvo koje neguje zdrave autoritete.

Autoritarno, autoritativno i permisivno vaspitanje

Dajen Bomrajnd, pionirka i jedna od najistaknutijih istraživačica u polju roditeljskih stilova definisala je tri osnovna tipa odnosa roditelj-dete: autoritarniautoritativnipermisivni. Sem autoritarnog (krutog, strogog) stila, autoritativni (demokratski, dosledan) vaspitni stil odgovara toplo-ograničavajućem vaspitnom stavu, karakteriše roditelje koji ohrabruju verbalnu komunikaciju i inicijativu deteta. Kontrola je relativno visoka, ali razumno prilagođena uzrastu deteta i postavlja jasne zahteve i granice ponašanja. Permisivan (prepopustljiv) stil imaju roditelji koji postavljaju niske zahteve uz slabu kontrolu, uz visok nivo topline i podrške, pri čemu se svaki detetov zahtev zadovoljava.

Neki autori dodaju na ova osnovna tri tipa odnosa i indifirentan (zanemarujući) stil roditeljskog vaspitanja. Ovaj stav podrazumeva potpunu nebrigu o detetu, dete je prepušteno samo sebi jer mu nedostaju pravila i toplina. Prisutno je emocionalno zanemarivanje deteta kao posledica toga što su jedan ili oba roditelja često odsutni od kuće ili preokupirani nečim drugim – radom, siromaštvom, zavisnošću, razvodom ili bolešću.

Iako poslušnost roditeljima omogućava da dete usmeravaju u pravcu razvoja samokontrole i pojedinih pozitivnih karakternih osobina, ono što se često zaboravlja jeste da se dete ne može i ne treba na poslušnost prisiliti. Ponekad se za poslušnošću poseže samo da bi dete pojelo obrok, završilo domaći, raspremilo sobu, što spada u sticanje potrebnih navika. Međutim, kada su deca poslušna iz puke navike, prinude ili straha, to znači da mehanički obavljaju obaveze i govore laži kada to ne urade, što će se preneti i na odraslo doba.

Autoritarni roditelji i poslušna deca: od dobrih namera do opasnih ishoda

Sve u svemu, ako neprestano naređujemo detetu i strogo ga kažnjavamo za svaku grešku, ono će se na kraju ili pobuniti ili slomiti, a u oba slučaja udaljiće se trajno od roditelja. Kao odrasla osoba imaće veliku šansu da postane konstantni buntovnik ili nesrećni poslušnik.

Poslušnost nije pokoravanje

Deca budno posmatraju odrasle, prvo roditelje, a zatim i učitelje i nastavnike. Oni vide koliko su odani i posvećeni nečemu, da li su istrajni u životnim načelima, koje vrednosti zastupaju. Isto tako lako uoče ako je to neiskreno, ili se model ponašanja razlikuje od onoga što izgovaraju. Tako, biti poslušan ne znači bespogovorno se pokoravati, to nije odnos “posilnog i gospodara”. Poslušnost postoji samo kada osoba čini nešto jer uvažava autoritet onoga koji nešto od nje traži ili nalaže. Racionalni autoritet je zasnovan na poštovanju i prihvatanju suštinskih vrednosti, a nikako na strahu i prisili. Sve ostalo je puko pokoravanje, koje oblikuje nepoželjan društveni konsenzus, u kojem su vrednosti nejasne, konstruisane i neiskrene.

 

Opasnosti glorifikovanja „čvrste ruke“

U polaznoj premisi prema kojoj je dobro dete isključivo poslušno dete, krije se obilje malih i velikih zamki. One će nesumnjivo naškoditi ostvarivanju punih potencijala deteta, razvoju kreativnosti i kritičnosti, a vremenom će odgojiti mediokritete, građane/ke kojima je lako manipulisati i kontrolisati ih. Postoje i zamke koje su direktno opasne za integritet, pa čak i bezbednost deteta, budući da dete postaje dostupno različitim vrstama manipulatora i predatora, što nažalost može ostati neuočeno sve dok se dete ne nađe u poziciji žrtve, kada je nepopravljiva šteta već načinjena.

Pedofilija: Tamna strana  poslušnosti

Iako se roditelji najčešće plaše napadača „iz žbunja“, strašna istina je da i pedofili zloupotrebljavaju koncept apsolutne poslušnosti, te da se najčešće kriju u osobi „od poverenja“ u krugu gde se dete kreće. Treba imati na umu da je to smišljen plan nasilja nad detetom i može trajati godinama pre nego počne pravo zlostavljanje. Nakon seksualnog zlostavljanja, pedofili nastavljaju da manipulišu detetom nizom pretnji, ucena, dok se istovremeno nudi detetu kao pomoć i oslonac, čineći ga time još ranjivijim i izolovanijim. Dete se oseća izdano, posramljeno, krivo jer je „dozvolilo“ da ga povredi neko kome je bezuslovno verovao/la. Ovi osećaji mogu trajati godinama, pa i decenijama, a ako zlostavljanje ostane sakriveno između žrtve i počinioca, nanosi ogromne posledice na emocionalni i seksualni život odrasle osobe. Koliko god se činilo da je nemoguće da roditelji/staratelji ne primete nešto ovako devijantno – praksa pokazuje da se to nažalost dešava, te je savet eksperata da na svaku promenu ponašanja deteta dobro obrate pažnju i potraže stručnu pomoć.

Istraživanja koja su sprovedena tokom proteklih nekoliko decenija pokazala su da autoritarno roditeljstvo često odgaja decu koja su sklonija anksioznosti i depresiji i imaju niže samopouzdanje u odnosu na decu roditelja sa drugačijim stilovima vaspitanja. Isti problemi uočeni u ranom uzrastu prenose se i na odraslo doba. Deca koja nisu dobila dovoljno iskustva pregovaranja postanu adolescenti, a kasnije i odrasle osobe, slomljene volje, u strahu od autoriteta i sa problemom zauzimanja za sebe. „Dobro vaspitana deca“ koju je autoritet slomio, postaju poslušnici, jer ih motiviše samo želja da budu uzorni i „ispravni“. Ona obično neće imati problema tokom školovanja, ali kada odrastu često imaju razne emocionalne i mentalne izazove, a socijalno su apatični i neoponirajući, zapravo – društveno isključeni.

Autoritarni roditelji i poslušna deca: od dobrih namera do opasnih ishoda

 

Gde je koren glorifikovanja patrijarhalne autoritarnosti i strogoće?

Čini se u tome što se povratak jednog dela roditelja „čvrstoj ruci“ pojavljuje kao kontrateža tvrdnji da su današnja deca razmažena. Na tu tezu lako se lepi patrijarhalni obrazac tradicionalističkog romantizovanja prošlosti u kojoj se znalo „ko kosi, ako vodu nosi“ , deca su znala „gde im je mesto“, a roditelji su smeli da ih „nauče pameti“ bez straha da će im se „nakačiti“ socijalne službe i branitelji prava deteta. U tom poslušničkom zanosu, veliki broj roditelja će bezrezervno prihvatiti „čvrstu ruku“ i izvan porodice, koja će njihovu decu izvesti „na pravi put“. Međutim, iako je većini ljudi nezamislivo, između strogog učitelja i potencijalnog zlostavljača – ponekad je jako tanka crta. Odgovornost roditelja u tome da vaspitanjem ne odgoji „savršenu“ žrtvu – jeste ogromna.

Fizičko kažnjavanje formira potencijalnu žrtvu

Značajan broj roditelja u Srbiji smatra da telesno kažnjavanje nije nasilje, budući da: „To što ga ponekad istučem, ne znači da će postati nasilnik“. „Ipak, ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo, s obzirom da ga i vi koristite, dete će usvojiti takav način ponašanja kao sopstveni model, jer ne poznaje nijedan drugi. Druga strana mogućeg ishoda jeste da u budućnosti ostane žrtva, kao što je i danas. Odnosno: kada postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja i „pronađu nekog drugog nasilnika“ – smatra pedagoškinja Jelena Holcer.

Zanimljivo je da su se roditelji u Srbiji, povodom najave zakonske zabrane batina, masovno pobunili. To je još jedan dokaz da kao društvo negujemo duboko patrijarhalne i autoritarne vaspitne metode.

Da bi dete bilo sposobno da uvažava autoritet bez straha, mora da oseća poverenje, da oseti da je priznato, doživljeno i prihvaćeno takvo kakvo jeste. Za razvoj takvog zdravog odnosa prema autoritetu, važna je i faza oponiranja. Jedan od najvažnijih zadataka roditelja jeste da dete u ranom uzrastu nauče razliku između ne mogu i neću, i osnaže dete da je NE – legitiman odgovor. Jedino tako, smanjiće šansu da im deca postanu laka meta predatora ili odrasli bezuslovni poslušnici.

Surovo vaspitanje potkrepljuje surovi društveni sistem

Zanimljive su veze autoritarnih društvenih sistema i vaspitnih modela. Nemački pulmolog Johana Harer napisala je 1934. godine knjigu pod nazivom „Nemačka majka i njeno prvo dete”. Knjiga koja je prodata u 1,2 miliona primeraka promovisala je rigidni, surovi sistem roditeljstva, prema kojem, na primer, bebe odmah nakon rođenja treba da budu 24 sata izolovane od majke:

„Ne uzimajte dete iz kreveta, ne nosajte ga okolo, ne ljuljajte niti ga držite u krilu, čak ga nemojte ni maziti. Dete tako vrlo brzo nauči da je dovoljno da zavrišti i tako prizove saosećajnu dušu pa će tako doći u centar pažnje. Nakon kratkog vremena, ono će zahtevati takvu pažnju i smatrati da je takvo postupanje jedino ispravno, pa više neće prestati i tražiće uvek iznova da ga uzimate u naručje, nosite i ljuljate. I tako ste stvorili malog i nemilosrdnog nasilnika“, pisala je Harer.

Dok je nacistička stranka zauzimala Nemačku, ova učenja su postala program obuke majki Trećeg Rajha, koji je u narednih 10 godina usvojilo najmanje 3 miliona žena. Nedavni članak časopisa Scientific American prenosi istraživanje psihoterapeuta Hartmuta Radebolda, koji je ustanovio da je njen rad privukao dve grupe žena: one koje su već bile povezane s nacističkom strankom i one koje su same prolazile kroz emocionalnu traumu iz sopstvenog detinjstva. Posledice ovog vaspitnog modela osećale su se i 80 godina kasnije, a  ono što je svim pacijentima bilo zajedničko jeste sećanje na knjigu „Nemačka majka i njeno prvo dete” koja stoji na polici sa knjigama u njihovoj sobi.

 

Autoritarni roditelji i poslušna deca: od dobrih namera do opasnih ishoda

 

Iva Eraković

Iva Eraković

Ja sam Iva Eraković, rođena sam 1973. u Beogradu. Diplomirala sam novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Važan deo svog profesionalnog života provela sam u medijima kao novinarka i urednica. Od 2011. godine izvršna sam direktorka organizacije Prijatelji dece Srbije. Verujem u društvenu promenu kroz lični angažman na pomeranju granica, kretanju i razmeni, a ulaganje u decu i mlade smatram esencijom pravednog društva. Uživam u pisanju i muzici. Mama sam tri ćerke, Srne, Mile i Lane.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?