07.04.2021

Izazovi roditeljstva u jednoroditeljskoj porodici

Roditeljstvo predstavlja izazov svakom roditelju koji želi da savesno i odgovorno odgaja svoje dete, pa čak i ako to čini u uslovima koji se smatraju pogodnim, u smislu materijalne sigurnosti, dostupnosti različitih resursa podrške i života u celovitoj, skladnoj porodici.

„Da li je dovoljno dobro? Da li je previše? Da li može nešto bolje i drugačije?“, neka su od pitanja sa kojima se susrećemo kada želimo da svojoj deci pružimo najbolje uslove za razvoj. Uz to, zadatak odgajanja i vaspitavanja dece otežan je usled izazova i kriza, sa kojima se susrećemo kroz različite životne cikluse porodice i za koje možemo biti manje ili više pripremljeni, kao i one neočekivane, koje ne želimo, ne planiramo i za koje nas niko ne pripremi.

Jedna od neočekivanih, ali i sve češćih kriza u životu porodice nastaje razvodom braka ili prekidom zajednice življenja dve osobe bilo zajedničkom ili jednostranom odlukom ili smrću jednog od partnera. U zavisnosti od samih uzroka prekida zajednice, jednoroditeljskoj porodici okruženje nekada pruži više, a nekada manje podrške. Na primer, okruženje će vrlo lako pružiti podršku ženi čiji je partner preminuo, još lakše muškarcu čija je supruga preminula, za razliku od situacije razvoda braka ili prekida zajednice življenja iz nekih drugih razloga.

Narativ sa kojim se od malena upoznajemo podrazumeva da kada se dve osobe zaljube, a zatim i venčaju ili odluče da žive zajedno, sve prepreke ostaju za njima i „žive srećno do kraja života“. U našoj kulturi više je prisutna poruka „ćuti i trpi zbog dece“, nego „bolje dobar razvod nego loš brak“. Međutim, uprkos nespremnosti i neodobravanju socijalnog okruženja, razvod i život u jednoroditeljskoj porodici sve su češća pojava.

Prema raspoloživim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji se razvede svaki četvrti zvanično sklopljen brak, za razliku od SAD, gde se svaki drugi okonča razvodom, kako je u intervjuu za dnevni list „Politika“ istakao profesor političkih nauka na koledžu u Vašingtonu Stiven Baskervil. Jedan od faktora manje stope razvoda u Srbiji u odnosu na razvijene zemlje jeste ekonomska nesamostalnost žena. Uprkos tome, ako pogledamo podatke Republičkog zavoda za statistiku, možemo videti da se broj razvedenih brakova tokom 2019. godine povećao za 9%.

Preciznih podataka o broju jednoroditeljskih porodica nema, jer nema ni odgovarajuće evidencije. Prikupljanje ovih podataka može se očekivati donošenjem Zakona o socijalnim kartama.

Razvod jeste jedan od najvećih uzročnika nastanka jednoroditeljskih porodica. Dok broj razvedenih parova raste, broj sklopljenih brakova u Srbiji godinama opada.

Zakonom o finansijskoj podršci porodici s decom („Sl.glasnik RS“, br. 113/2017 i 50/2018) prvi put je u pravnom sistemu definisana jednoroditeljska porodica:

„Jednoroditeljska porodica jeste porodica u kojoj jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo, pod uslovom:

  • da je drugi roditelj nepoznat;
  • da je drugi roditelj preminuo, a nije ostvareno pravo na porodičnu penziju;
  • da je drugi roditelj postao potpuno i trajno nesposoban za rad, a nije stekao pravo na penziju;
  • da je drugi roditelj preminuo, a ostvareno je pravo na porodičnu penziju;
  • da je drugi roditelj na kazni izdržavanja zatvora duže od 6 meseci;
  • da drugi roditelj ne vrši roditeljsko pravo po odluci suda;
  • da drugi roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta, a izvršenje obaveze izdržavanja nije bilo moguće obezbediti postojećim i dostupnim pravnim sredstvima i postupcima.

Ne smatra se jednoroditeljskom porodicom, porodica u kojoj je roditelj koji je samostalno vršio roditeljsko pravo, po prestanku ranije bračne odnosno vanbračne zajednice, zasnovao novu bračnu, odnosno vanbračnu zajednicu.“

U publikaciji „Zaštita samohranih roditelja u Republici Srbiji – Analiza pravnog okvira i preporuke“ koja se bavi položajem jednoroditeljskih porodica, ističu se problemi sa kojima se ove porodice suočavaju u sistemu koji ih ne prepoznaje, kao što su nezaposlenost, promena mesta boravka, materijalna neobezbeđenost, izostanak učešća drugog roditelja u procesu brige o detetu, nedovoljna informisanost roditelja koji se o deci samostalno brinu i staraju o dostupnim pravima i uslugama, odsustvo adekvatne društvene – institucionalne i vaninstitucionalne podrške itd.

U istoj publikaciji predstavljeni su i neki od izazova u sistemu zaštite jednoroditeljskih porodica u Srbiji:

  • nepostojanje opštevažeće definicije jednoroditeljske porodice sve do 2018. godine i važnost ekonomskog aspekta u aktuelnom poimanju roditeljstva;
  • nepostojanje evidencije o jednoroditeljskim porodicama (kada o nečemu nemamo podatke, ne možemo da planiramo odgovarajuće mere podrške);
  • nejednak tretman pri zapošljavanju ili radu (postojanje predrasuda da će samostalna briga o detetu uticati na češće odsustvo sa rada, slabiju koncentraciju zaposlenog i slabiji radni učinak);
  • nedovoljna iskorišćenost pojedinih instituta radnog prava – rad sa nepunim radnim vremenom; fleksibilno ili klizno radno vreme, kao i rad od kuće;
  • pri ostvarivanju prava na novčanu socijalnu pomoć, novac određen za izdržavanje deteta (alimentacija) računa se kao prihod porodice (što umanjuje iznos novčane pomoći),  bez obzira na to da li se izdržavanje redovno isplaćuje;
  • odsustvo dobrovoljnog izvršenja obaveza izdržavanja od strane drugog roditelja;
  • nedostatak usluga psihosocijalne pomoći i podrške;
  • deca čiji roditelji nisu zaposleni često ne mogu ostvariti pravo na uslugu boravka u predškolskoj ustanovi, što istovremeno i onemogućava roditelja da aktivno traži posao;
  • nemogućnost obezbeđivanja adekvatnih uslova stanovanja.

Do sačinjavanja odgovarajuće evidencije i izmene postojećih zakonskih propisa u pogledu veće senzitivnosti za potrebe jednoroditeljskih porodica, prostor za brzo delovanje možemo pronaći u okviru nadležnosti lokalnih samouprava, koje lokalnim odlukama o socijalnoj zaštiti i u saradnji sa organizacijama civilnog društva, mogu svojim sugrađanima i sugrađankama da obezbede veći stepen prava. Prioriteti za delovanje ogledaju se u ekonomskom osnaživanju porodica i obezbeđivanju dostupnosti usluga psihosocijalne pomoći i podrške kroz uspostavljanje savetovališta (u svakoj opštini, ne samo u većim gradovima). Pružanjem podrške jednoroditeljskim porodicama, pružamo podršku razvoju dece, preveniramo negativne posledice i negujemo zajedničku budućnost.

Suzana Gajić Jovanović

Suzana Gajić Jovanović

Rođena 3.12.1988. u Kruševcu. Master pedagoškinja sa decenijom iskustva rada u sistemu socijalne zaštite i civilnom sektoru. Stefanova mama. Zaposlena u Centru za socijalni rad i jedna od osnivačica Udruženja “Okular” u Ćićevcu. Zalaže se za socijalno uključivanje i kreiranje inkluzivne lokalne zajednice i društva. Feministkinja, humaniskinja, borkinja za ljudksa prava i pravdu. U procesu edukacije za bavljenje sistemskom porodičnom terapijom i za primenu NTC programa u podsticanju razvoja dece.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?