08.03.2021

Majčinstvo: karta za uključivanje ili isključivanje žene

Pazi, sada si majka! Videćeš, ništa više nije isto. Šta, već si ih dala u vrtić? Vodi računa da se on ne oseti zapostavljenim, znaš kakvi su muškarci. Tvoje je da brineš o deci i kući, pusti njega da zarađuje! Nećeš valjda da ostaneš na jednom detetu? Uh, kako misliš da radiš sa troje dece? Vodi računa da se ne zapustiš! Trebalo bi da se više trudiš da dojiš! Ako ne dobijete decu, nema ništa od vašeg braka. Kako to misliš, ne želiš da imaš decu?

Sigurna sam da ne postoji žena koja nije doživela da čuje bar jedan ovakav ili sličan komentar u vreme kada je rodila ili kada je u dobu kada je društveno očekivano da postane majka. Iako nam se tokom celog ženskog života nameće teza da nema ničeg prirodnijeg, majčinstvo je i dalje obavijeno nizom stereotipa, otvorenih i sublimiranih poruka koje se ženi suptilno ili direktno nameću od ranog detinjstva. To u prvom redu čini društvo, uključujući roditelje, partnere, prijatelje, a ne treba zaboraviti ni pritisak koji nekada i same vršimo na sebe, u čemu umemo da buemo podjednako nemilosrdne.

Taj pritisak ne jenjava i vidljiv je svuda. Od reklama za banke, markete i turistička putovanja, na kojima uvek vidite porodice sa decom, do naslovnica ženskih časopisa sa kojih ozarena lica javnih ličnosti poručuju da su „se ostvarile kao majke“ i da ništa u njihovom životu pre toga nije vredno poređenja. Kad god izgovorim kako sam želela da budem majka i da mi se ostvarilo, ali da podržavam žene koje ne žele ili ne mogu da imaju decu i da je to duboko intiman izbor, često dobijem odgovore tipa: „Da su svi tako razmišljali, ne bi nas bilo“, „Lako je tebi da tako pričaš sa troje dece“ ili „Možda si u pravu, ali…“. A posle ali uvek dolazi niz kontraargumentacija u prilog tezi da je žena „cela“ – samo ako rodi. Floskula „žena, majka, kraljica“ govori o društvenoj hijerarhiji, baš tim, navedenim redom. Krunu ćeš zaslužiti samo ako se udaš i rodiš.

Majke, nemajke i zlemajke

Posebna tema stigmatizacije i društvenog isključivanja su žene koje ne žele ili ne mogu da imaju decu.

One koje ne žele decu proglašavaju se sebičnim, samoživim i samozaokupljenim, a one koje ne mogu da ih imaju, posmatraju se sa sažaljenjem i marginalizuju, uz stalno podsećanje okoline šta su propustile i „preslišavanje“ da li su baš sve učinile da zatrudne. Na sličan način se obeležavaju i žene koje su decu rodile u vanbračnim vezama ili su „raspuštenice“ – jer su naravno one „odgovorne“ što su deci „zakinule“ oca.

Emocionalna nespremnost za majčinstvo, nedostatak partnera ili zdravstvena stanja koja isključuju trudnoću, kao i sterilitet i spontani pobačaji – i dalje su tabu teme.

Život diktiran biološkim satom

Glavni stereotip uz koji devojčice odrastaju jeste onaj koji poručuje da šta god u životu postignemo, beznačajno je ili nedovoljno ukoliko nismo majke. Majčinstvo se postavlja kao vrhunac našeg postojanja, ona uloga u životu žene pod kojom mogu da žive sve ostale, ali samo ako ni na trenutak ne zaboravimo da je biti majka naša glavna i ključna rola, ona kojoj su ostale podređene. Već u ranim tridesetim, okolina će vas podsećati da je „biološki sat“ žena nemilosrdan i davati primere neke tamo žene… koja je sve stizala, ali eto, na kraju ostala neudata. I bez dece. Ako ste se, pak, u to doba udali, onda će vas u redovnim mesečnim intervalima zapitkivati ima li nešto novo, uvek misleći na isto – da li ste trudni.

U društvenoj atmosferi koja ženu podseća na tik-tok nevidljivog „biološkog sata“ , žene se zapravo sputavaju da razvijaju sve svoje kapacitete, čime se na razne načine isključuju i potiskuju na marginu društva. To počinje još od rođenja kada se često priželjkuje sin, zatim se već u detinjstvu devojčice pripremaju za „ženske” poslove, nude im se „ženski“ hobiji i sportovi, zatim se usmeravaju na „ženska“ zanimanja, odnosno škole, gde se neće desiti da „izgube“ vreme u kome treba da ispune svoju glavnu životnu misiju – postanu majke.

Iako je nauka opovrgla stav o „biološkom satu“, on ostaje čvrst društveni konstrukt koji sputava i ograničava život žena iz generacije u generaciju.

Majčinstvo: izvor radosti i straha, sreće i bola

Ipak, pritisak na ženu ne smanjuje se ni onda kada se odluči na majčinstvo. Naprotiv.

U trenutku kada se sa bebom vratimo iz porodilišta uzburkanih hormona, još iscrpljene od porođaja i nenaviknute na promene koje je istrpelo telo, duh i emocije, od nas se očekuje da budemo presrećne i da to stalno pokazujemo. Sem šaputanja u uskom krugu najbližih prijateljica, još uvek nije „prikladno“ otvoreno govoriti o svemu što srećan događaj proširenja porodice prati, uključujući epiziotomiju ili ožiljak carskog reza, mastitis, ragade, uzburkane emocije, iscrpljenost, neispavanost, a ponekad i postpartalnu depresiju. Svemu navedenom nikako ne doprinosi činjenica da u našim porodilištima postoji baby friendly sistem, ali nikako da se ustanovi mother friendly pristup, pa tako porođaj često biva traumatsko iskustvo.

Odlično se sećam rečenice babice: „Ispravi se majko, nisi operisala kičmu“, u prvih par sati nakon što sam rodila bliznakinje, od mene se, valjda, očekivalo da otplešem tačku Labudovog jezera, a ne da se jedva i povijeno krećem. Taj tehnicistički pristup nastavlja se u svakom segmentu boravka u porodilištima, od toga da vam manjka informacija, do toga da se intimni detalji i prizori dešavaju kolektivno, a novopečene majke se stalno nešto prekorevaju i preslišavaju, umesto da budu adekvatno informisane i podržane. Tako prirodne postporođajne promene raspoloženja ili problemi uspostavljanja dojenja, umesto da se demistifikuju, uglavnom nailaze na reakciju – izdrži, i druge žene su pre tebe.

Nakon porođaja, koliko god ste u majčinstvo ušle spremne i zrele, biće trenutaka da ćete se osećati potpuno bespomoćno. Jer, budimo realne, za profesiju se spremamo kroz dugogodišnje školovanje, ako želimo da nadograđujemo nokte, masiramo, šijemo… ili šta god drugo, potreban nam je barem kurs od nekoliko meseci. Jedina životna uloga za koju se očekuje da smo rođene „spremne“ je uloga – majke. To je jedan od razloga što se mnoge žene nakon porođaja osećaju nesigurno, nesnađeno, uplašeno. U gomilama tekstova u ženskim časopisima, priručnicima i knjigama pronaći ćemo sve o tome kako da zategnemo kožu, vratimo liniju, kako da hranimo i pratimo razvoj bebe, održimo laktaciju… ali retko i savete kako da se nosimo sa mentalnim i emocionalnim izazovima. Jer, majčinstvo jeste temelj ličnog zaokruživanja, sreće i razvoja, ali može biti i izvor najdubljih strahova i dilema. O tome i dalje nije poželjno govoriti, a da vam se ne zalepi etiketa sebičnosti i samozaokupljenosti.

Srž ovog problema jeste činjenica da smo zapravo duboko patrijarhalno društvo „dekorisano“ primesama modernog, u kojem se i dalje vode polemike o porođajima naših baba u njivama i šljivicima i pranju veša na potoku, kao i spremnosti da se zarad dece i muža žena prirodno i punog srca odrekne svega drugog. Time se stalno i iznova, nekad u šali, a više u zbilji, podvlači da su to bile „prave“ žene, dok su današnje razmažene, slabe, sebične i lenje. I taj stav, izrečen ili neizrečen, stalno nas prati. Od porodilišta, pa nadalje.

Supermame ili „sram te bilo“

Poseban proizvod slogana „žena, majka, kraljica“ jesu mame koje će vas u svim mogućim situacijama korigovati, usmeravati i tvrditi da su žive enciklopedije majčinstva u kojima nema alternativa. One će vam nabijati osećaj krivice ukoliko ne dojite, počele ste da radite pre isteka porodiljskog, a imaće i sijaset tačnih uputstava kad i šta se sme i ne sme, uključujući teorije zavere, verski kalendar i čuveni argumen „tako su i naše bake“.

Od trenutka kada se uhvate rukohvata bebi kolica, terorisaće ostale majke gde god im se prilika pruži (čekaonice domova zdravlja, parkići, igraonice). One su nabijačice osećanja krivice, jer je osnova njihovog delovanja u poruci „ja sam savršena majka i domaćica, moja deca su najbolja, a ti grešiš – sram te bilo!“

Koliko god me ova grupa i lično nervirala i navela na ironisanje, ako dobro razmislimo, one su samo produkt društva u kojem im se učinilo da je to „njihovih pet minuta“, mesto gde su konačno uvažene i vidljive. Ne treba zaboraviti da u opštem društvenom konceptu u kome je „biti majka“ premisa, a ne izbor, majke postaju i one koje zapravo to nisu želele, ali nisu mogle ili smele da to osveste. Kakve posledice to ima na njih i na decu, nije tema ovog teksta, ali je važna za razmatranje.

Društveno isključivanje majki

Isticanje majčinstva kao najpoželjnijeg oblika postojanja žene istovremeno nije doprinelo da majke kod nas dobiju bolji društveni tretman, poput na primer olakšica pri zapošljavanju. Iako je zvanično neprihvatljivo da vas pri intervjuu za posao pitaju o bračnom statusu i deci, svi iz prakse znamo da ako planirate da rađate, niste rado viđena kandidatkinja, jer to povlači potencijalna trudnička, porodiljska i ostala odsustva, a ni fokus vam ne može biti samo na poslu. Pronalazak mesta u vrtiću ili alternativa za čuvanje i podizanje dece, takođe su svojevrstan izazov. Istovremeno, još uvek nije uobičajena suštinska, posvećena podrška partnera u ostvarivanju profesionalnih ambicija i drugih potreba žena kada postanu majke, pa je sve to zajedno izvor velikih frustracija.

U vreme kada su moja deca bila mala, a ja na par godina sebi dozvolila iscrpljujući rad upakovan u dobro plaćen i dobro kotiran radni angažman, u kome nema satnice, bolovanja, vikenda ni praznika, otreznile su me dve stvari. Rečenica petogodišnjakinje pri ulasku u radni prostor: „Mama, pa ti ovde živiš!“ i situacija u kojoj nisam izašla sa posla, jer je „bilo nemoguće“, a jedno od dece se ozbiljno povredilo. Nikada nisam zažalila što sam dala bespogovoran otkaz, ali to nije promenilo činjenicu da je u Srbiji priča o natalitetu, a posebno briga za majke, više floskula, a manje dobro osmišljen sistem. Kao majka troje dece, rođene u manje od dve godine, od države sam dobila dve godine „specijalnog“ radnog staža i bonove materinskog dodatka za koje sam kupila stolicu za hranjenje i šerpu. Specijalan radni staž je utoliko što ga mogu upotrebiti onda kada već budem imala uslov za penziju – što ne govori u prilog namere za suštinsku podršku roditeljstvu.

Kao majka tri kćeri dobila sam neizmernu sreću, zadovoljstvo, ljubav, podsticaj u najboljim, ali i najtežim trenucima, zrelost i zaokruživanje, rast i obogaćivanje svetova koje nisam ni naslućivala, vasionu toga što u reči ne staje. Ali to je bio i ostao moj lični, intiman izbor. I ne negira činjenicu da je za svaku ženu „žongliranje“ iz uloge u ulogu, naporno, zahtevno i da joj je neophodna podrška okruženja i društva, koja danas i ovde – nije dovoljna. Svako društvo bi moralo da radi na tome da rađanje bude kriterijum uključivanja, a ne društvene isključenosti. I ne zaboravimo najvažnije: ne uskratiti ženi mogućnost da sama izabere koje uloge želi, a koje će odbaciti. Uključujući materinstvo.

Pravo na izbor i kako do njega

Žene takođe doprinose društvenoj slici u kojoj se život odvija na relaciji ringla-sudopera-kolica-kancelarija, zadajući sebi standardizovane trase kako život treba da izgleda i koje uloge su prihvatljive, a koje ne. Autokorekcija je vidljiva i kroz neizbežno robovanje lepoti, mladosti i vitkosti, modnim trendovima, zahtevima sredine, odustajanju od karijere, kompromisima kao načinu života. Primeri za spoljne korekcije mogu biti krajnje banalni poput frizerkinog: „Uskoro ćeš napuniti 50 godina, vreme je da ošišaš kosu“, ali i poslodavčev: „Prestari ste za tu poziciju, tražimo mlade i lepe“. Ukršteni su mnogi socijalni, psihološki i tradicionalni aspekti koji na kraju rezultiraju isključivanjem ili potiskivanjem žena ne samo u ličnoj, već i u ekonomskoj sferi (teže zaposlenje, slabije plaćena radna mesta, zlostavljanje na poslu), pa u političkoj i kulturnoj oblasti. Opasne posledice svega navedenog nisu samo individualne, već i duboko društvene, a jedini izlaz jeste istovremeno osnaživanje žena na pravo izbora i razvoj društva  u kome svaki njegov član može i treba da bira svoj životni put.

 

Iva Eraković

Iva Eraković

Ja sam Iva Eraković, rođena sam 1973. u Beogradu. Diplomirala sam novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Važan deo svog profesionalnog života provela sam u medijima kao novinarka i urednica. Od 2011. godine izvršna sam direktorka organizacije Prijatelji dece Srbije. Verujem u društvenu promenu kroz lični angažman na pomeranju granica, kretanju i razmeni, a ulaganje u decu i mlade smatram esencijom pravednog društva. Uživam u pisanju i muzici. Mama sam tri ćerke, Srne, Mile i Lane.

  1. Tekst je sveobuhvatan u smislu opisa vremena od nekada do današnjih dana u pogledu majčinstva.
    Kakao sada stvari stoje, majčinstvo u društvu više vodi ka isključenju iz društvenih tokova. Tužno, ali stičem takav utisak. Sa jedne strane Vas pitaju pri zaposlenju da li planirate porodicu i od toga odgovora umnogome zavisi prijem, a kada dođete u zrele godine onda je nelagoda i osećaj koliko možete pružiti i kako će vas gledati.

    on Monday 8, 2021
    • Iva Eraković
      Iva Eraković (Odgovori)

      Dragi Slobodane, hvala na komentaru. Važno je da vodimo glasnu polemiku na ovu temu u koju je jako važno da budu uključeni i muškarci. Patrijarhalan model ponašanja se ne može razbiti bez našeg zajedničkog delovanja.
      Dokle god majčinstvo ženu vodi više u isključivanje – visoku cenu će plaćati i majke i deca, ali i društvo u celini. Vreme je da se to zaustavi i usmeri u suprotnom smeru.

      on Monday 8, 2021
  2. Jelena (Odgovori)

    Toliko me tekst sa jedne strane podstakao, sa druge rastužio, da ne znam šta bih pre komentarisale. U svakom slučaju bravo za ekspertizu, za sažimanje i povezivanje, koje samo ako ste sve to doživeli, ali i jako dobro poznajete sve sociološke i psihološke mehanizme, možete ovako dobro, jasno, pa čak i duhovito da opišete.
    Priznajem, da iako sam psihološkinja, a i majka, mnoge stvari koje sam osećala nisam ovako duboko i sistematično analizirala. Bez preterivanja, preporučujem autorki da nominuje ovaj rad u neki stručni časopis ili naučnu tezu. Nedostaju nam ovakvi sadržaji!
    Mogu samo da se nadam da će biti još “razotkrivanja” sličnih fenomena! Samo nastavite!

    on Monday 8, 2021