Migranti na broduVisoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) saopštio je 15. jula da je u toku prethodne noći 54 migranta umrlo od žeđi u pokušaju da se domognu obale Italije. “Evropa je iskoristila ljudska prava kao razlog za intervenciju, ali kada su Libijci došli u Evropu da traže zaštitu, njihova ljudska prava su bila odbijena. Međunarodni zakon o ljudskim pravima je bio dogovoren među državama, one su te koje su ga htele. Sada je na njima da ispune svoja obećanja. … Ljudi se tretiraju kao kriminalci ili gore od toga, i često su subjekti nasilja, zlostavljanja i nepravde.”

Beba migrant…“Izbeglice nose sa sobom ‘pravni ledeni breg’ – koji je najmanje vidljiv ispod površine i najopasniji. Pored toga postoji mnogo prepreka, kao što su komplikovani birokratski sistemi i nedostatak pravne pomoći i interpretacije prilika, koje efektivno odbijaju tražioce azila na dostupnost pravdi… Ovi negativni uslovi uglavnom najviše pogađaju decu, budući da je njima potrebna kontunuirana i svakodnevna nega. Ovo takođe vodi do velikih poteškoća da se održi dečije obrazovanje.”

O ovome je bilo govora u Tribunalu 12, koji predstavlja projekat organizovan uz podršku Švedskog foruma za ljudska prava u Stokholmu, koji optužuje Evropu za kontinuirano kršenje ljudskih prava izbeglica, migranata i azilanata.

Možemo konstatovati da postoji očigledan problem i nesklad između sprovođenja vojnih intervencija u ime poštovanja ljudskih prava na teritoriji van Evrope, a sa druge strane kršenje poštovanja ljudskih prava u svojim demokratijama, potpisnicama međunarodnih ugovora koji jemče prava izbeglica, migranata i azilanata.

Kao izgovor za nepoštovanje zajemčenih prava, potpisnice se najčešće koriste konceptom “treće zemlje”. Jer, ukoliko je osoba pre dolaska u željenu zemlju EU prošla kroz još neku zemlju EU i druge zemlje koje se nalaze na listi sigurnih zemalja, oni prebacuju ove ljude kao loptice iz jedne zemlje u drugu. Ovaj koncept treće zemlje idealno treba da predstavlja, zapravo, saradnju više zemalja u cilju efikasnijeg i delotvornijeg upravljanja velikim prilivom migranata, od kojih većina traži azil. To laičkim jezikom znači da svaka zemlja članica EU mora da preduzme individualnu odgovornost za pružanje međunarodne zaštite, umesto da npr. u jednom slučaju Nemačka može da daje azil, a da Mađarska to odbije, uprkos pravilima na koje je obavezana.

„Oni subjektivno žive kao ljudi druge klase, zavisni od državne milostinje, osuđeni da ne rade ništa – ukratko, u pitanju su društveni autsajderi. Uz ljudsko dostojanstvo bolje pristaje radno pravo nego milostinja“.

Procenjeno je da je do sada Velika Britanija odbila pravo na međunarodnu zaštitu broju od oko pola miliona ljudi. Prema podacima UNHCR-a u 2011. godini Velika Britanija je imala 25.420 zahteva za azil, Nemačka 45.740, a u Francuskoj je podneto 51.910 zahteva za azil, od kojih je veliki broj zahteva odbijen, ali je teško doći do tačnog broja.

Ni Srbija po tom pitanju nije mnogo bolja, ako se predoči da imamo Zakon o azilu koji je stupio na snagu 2008. godine i koji se ne primenjuje dosledno, a donet je kao jedan od koraka na putu ka beloj šengenskoj listi, na koju smo dospeli 2010. godine. Srbija suštinski može ovim zemljama koje traže azil da ponudi međunarodnu zaštitu. U prvom redu to su izbeglice iz Avganistana, Somalije, Pakistana, Libije, Okupirane palestineske teritorije, Maroka, Tunisa, Alžira, Irana i Sirije. Ali, problem je taj što su ti zahtevi najčešće odbijeni, isto kao i u zemljama EU zbog koncepta “treće zemlje”. Ovaj zakon propisuje da se zahtev za azil može odbaciti bez ispitivanja da li tražilac azila ispunjava zakonom propisane uslove (odnosno da li je ugrožen tj. “izložen progonu u svojoj zemlji”), ukoliko je tražilac azila prošao kroz sigurnu/e treću/e zemlju/e. A put ovih ljudi kroz našu zemlju teče od Grčke, koja je članica EU, kroz Makedoniju, nakon čega ove osobe kroz Srbiju pokušavaju da uđu u Mađarsku. Ukoliko ove osobe budu uhvaćene u Mađarskoj, one bivaju vraćene u Srbiju (jer je to zemlja odakle su došli i ona predstavlja sigurnu zemlju), nakon čega ih Srbija dalje vraća u Makedoniju, Makedonija ih vraća u Grčku, i tako u krug. A i sama Srbija se nalazi na 4. mestu u svetu po broju traženih azila u 2011. sa ukupno 4% od ukupnog borja traženih azila u svetu (iza Avganistana, Kine, Iraka).

Afrički migranti traže svoja prava sa transparentom "Spasite moj život"

Afrički migranti traže svoja prava sa transparentom "Spasite moj život"

Kada je reč o ljudskim pravima, države potpisnice međunarodnih akata i zalagači za poštovanje ljudskih prava i demokratije trebalo bi da reaguju na izmene i dopune svojih postojećih sistema kako bi suštinski počele da poštuju ljudska prava i slobode migranata i azilanata. Ukoliko jedna zemlja nema kapaciteta da primi sve one koji ostvare legalno pravo na azil, u skladu sa principom solidarnosti, ta zemlja treba da se zalaže da odgovornost proširi i na one države koje uporno odbijaju preuzimanje odgovornosti, kao i da se koncept “treće zemlje” ne zloupotrebljava i prema ovim ljudima se ne ponaša kao da su teniske loptice koje “lete” iz terena u teren, tj. iz države u državu.

Migranti iz Tunisa u ItalijiOno što je takođe prepoznato kao veliki problem jeste nedostatak integracije ovih ljudi u društvo, a u prvom redu zatvaranje očiju na neostvarivanje prava na rad, pa makar i sezonski rad, ukoliko lice može da se u ovoj zemlji zaposli. Kada se odbije pravo na dobijanje zaštite i izrekne odluka povratka u zemlju porekla ili u “treću” zemlju kroz koju je lice prethodno prošlo, problem se spušta u onaj nevidljivi deo ledenog brega, koji je mnogo veći i može da dovede do mnogo većih problema. Kao nevidljiva i isključena grupa, ovi ljudi i dalje ostaju da žive u toj istoj zemlji, samo prelaze iz “legale” u “ilegalu”, jer ne mogu da se vrate u zemlju iz koje su pobegli, jer je njihova životna bezbednost tamo malo ili nimalo izvesna. Oni ostaju u statusu quo bez prava na rad kako bi zaradili i bez podrške države. To rezultira time da azilanti čiji su zahtevi za azil odbijeni predstavljaju ranjivu, siromašnu i marginalizovanu grupu ljudi u evropskim društvima. “Povećanje izdataka za azilante će ojačati i mnjenje o lenjivcima i neradnicima – a neće nešto bitno promeniti u njihovom položaju. Neophodan nam je novi kurs u politici prema izbeglicama. Zabrana rada za te ljude više nije primerena mera; ona to možda nikad nije ni bila.”

Uloga medija u javnom predstavljanju problema i ljudskih životnih priča bi mogla da pomogne u suočavanju sa kršenjem ovih prava, kao i javno razgovaranje na ove teme putem socijalnih mreža ili skupova, a kako bi se stvorila svest o diskrimincaciji, viktimizaciji i kriminalizaciji izbeglica, migranata i azilanata.

Ledeni bregSistem mora da se reformiše kako bi sprečio zloupotrebu samog sebe, jer sve više postaje jasno da se teško bori sa procedurama bez kršenja ljudskih prava zagarantovanih međunarodnim deklaracijama. Mnogi, nažalost, odlaze u evropske zemlje i tu provedu, u zavisnosti od dužine procedure, nekad do tri,  a nekad čak i do devet meseci čekajući da im zahtev bude odobren. Ovo se najčešće dešava u zimskom periodu, jer se ovim osobama obezbedi privremeni smeštaj i hrana, a neretko i neka nadoknada. Dosta isključenih građana i građanki iz Srbije, nažalost, tako preživljava zimu. Zbog ove prakse i zloupotrebe vizne liberalizacije govori se i o ponovnom uvođenju viza nekih zemalja za Srbiju.

Dakle, izvesno je da je potrebna jača volja svih zemalja u sistemskom i suštinskom planiranju u rešavanju problema i integracije izbeglica, migranata i azilanata u sistem. Ukoliko izbeglice, migranti i azilanti budu sve više “tonuli” kao nevidljivi deo ledenog brega koji se vrlo malo vidi iznad površine, stihija opasnosti će nastati iznenada, tek kada on udari u kopno.

Za dalje čitanje:

Reka

Reka

Reka je diplomirana politikološkinja i trenutno studentkinja master studija međunarodne bezbednosti. Ima dugo iskustvo u volonterizmu i aktivizmu. Tokom studiranja učestvovala je na raznim okupljanjima, i dobitnica je nekoliko stipendija i nagrada za akademsko usavršavanje. Zainteresovana je za socijalnu isključenost, bezbednost, međunarodnu saradnju, civilne odnose i kulturu.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?