“Mira želi da vidi Beograd posle bombardovanja. Snežana bi volela da radi, međutim sa tim nisu saglasni ostali ukućani. Natalija je imala snove, ali više ne sanja. Sve tri žene žive u Debelom Lugu, selu blizu Majdanpeka. U dokumentaroj emisiji one govore o tome koliko su zaista slobodne živeci tradicionalnim seoskim životom. Koja uloga je namenjena muškarcu, a koja ženi i da li ima mesta da se tu išta menja?”

(Iz emisije „Ja, žena sa sela“, produkcija B92, Autorka: Sandra Mandić)

Da li je ovo ta ženska ravnopravnost koju želimo?

Prvi put su rekle “NE” 8. marta 1875. u Njujorku. Želele su da rade manje od 16 sati, u boljim radnim uslovima. Niko ih nije shvatio ozbiljno i protest je brzo ugušen. Iste godine, dva meseca kasnije, osnovale su prvi ženski sindikat. Protesti su postajali sve češći i već 1908. godine 15000 žena je marširalo Njujorkom tražeći pravo glasa, bolje radne uslove i kraće radno vreme.

Nakon samo dve godine održana je i prva ženska međunarodna konferencija u Kopenhagenu, na kojoj je Klara Cetkin, socijalistkinja i jedna od predvodnica radničkog pokreta u Nemačkoj, po prvi put pokrenula inicijativu za obeležavanje 8. marta kao Međunarodnog dana žena. Iako je tek 1917. ovaj dan prihvaćen kao zvanični Međunarodni dan žena – sa željom za ekonomskom, političkom i socijalnom jednakošću između žena i muškaraca, u Srbiji je prvi put proslavljen 1914.

Međutim, vremenom je ovaj praznik izgubio svoju ideološku osonovu i prerastao u priliku za muškarce da iskazuju svoju ljubav i poštovanje prema pripadnicama suprotnog pola, postavši tako svojevrsni pandan danu zaljubljenih iako je simboličku vrednost 14. februara apsolutno nemoguće povezati sa vrednostima koje sa sobom nosi 8. mart.

Danas u Skoplju nije radilo nekoliko muzeja (u kojima pretežno rade žene). Zbog 8. marta. Danas su žene mogle besplatno da se parkiraju u Beogradu. Zbog 8. marta. Danas je ogroman broj turističkih agencija i restorana imao specijalne ponude. Danas su žene mogle da idu besplatno na fudbalsku utakmicu Partizan-Sloboda. Danas su, kao i svakog 8. marta, parfimerije, cvećare, “sve-za-95” šopovi, kao i svih prethodnih godina, zabeležili ozbiljan porast prodaje svojih proizvoda/usluga.

Da li je ovo ono za šta smo se borile zadnjih sto godina? Da li su karanfili, parfemi i popodne u spa centru ono za šta su se borile Klara Cetkin, Rozi Riverter, Virdžinija Vulf, Isidora Sekulić, Simon de Bovoar, Svenka Savic i sve/i ostale/i?

Ovo je dan podsećanja na borbu koja još uvek traje. A čestitke mogu da dobiju samo uzgajivači karanfila na finansijski uspešnom danu!

Tzv. “ravnopravnost” koja se danas osigurava i zakonom, kao što je na primer obavezan broj žena u parlamentu itd, za većinu žena i njihovu ravnopravnost je obična farsa – raznim trikovima se ženama pokazuje kako stalno napreduju, kako njihova “moć” jača iz dana u dan.

A stvarnost je potpuno drugačija – žene su i dalje diskriminisane, slabije plaćene i manje zastupljene u gotovo svim važnim procesima.

Kada je Liceulice krenulo sa radom, već na prvom koraku smo se susreli sa problemom neravnopravnosti žena. Pored velikih napora i želje, ipak smo startovali sa samo jednom prodavačicom. Sada, nakon dve godine, brojnih istraživanja i konsultovanja sa organizacijama koje imaju dugogodišnje iskustvo u radu sa raznim marginalizovanim grupama, uspeli smo da taj broj povećamo na 7. U odnosu na ukupan broj od preko 40 prodavaca, to je i dalje premalo.

Da, napredovale smo. Ali nismo ni na pola puta.

U obavezi smo prema našim pretkinjama i svemu onome za šta su se izborile a šta mi danas podrazumevamo kao “normalno”. U obavezi smo da ne zaboravljamo – kako je ranije bilo, kako je sada i kako bi trebalo da bude – sve zajedno, za ista prava i iste mogućnosti.

I zato ne mogu da ne odlepim na trivijalizovano slavljenje ovog dana, na slavljenje tradicionalne uloge žene, na karanfile, parfeme, nakit koji pršte iz svakog ćoška na ulici. Izgubljena je svaka politička simbolika, a ne bi smelo tako da bude. Ne želim da budem hejterka, ali želim da se svi malo zamisle nad ovim danom i ne obesmišljavaju ga. Želim da više od stotinjak ljudi maršira ulicama grada tog dana, vodi debate, skreće pažnju na bitna pitanja – i oni i one – zajedno – jer samo tako možemo zaista uspeti. Ako se dobro sećam, Margaret Mid je jednom rekla “every time we liberate a woman, we liberate a man”.

Kad umesto jedne trećine, sve romske devojcice završe bar osnovnu školu, kad od preko 20 gradonačelnika u Srbiji bar pola budu žene (a ne jedna), kada žene budu imale jednake plate kao i muškarci, kada se ne bude podrazumevalo da je žena ta od koje se očekuje ili da bira ili da balansira između karijere i porodice, kada žena ne bude posmatrana u većini slučajeva kao majka, domaćica, “slabiji pol”, neko koga je potrebno čuvati “kao malo vode na dlanu”, kada sve žene budu imale pravo na abortus, kada se svaki rad bude jednako vrednovao, kada svaka žena bude slobodno mogla da kaže šta misli i uradi šta želi, e onda imamo šta da slavimo. A vi… vi ćete moći da kupujete karanfile nekim drugim povodom.

Those who do not move, do not feel the chains. Rosa Luxemburg
Nikoleta Kosovac

Nikoleta Kosovac

Nikoleta je filolog Skandinavskih jezika i književnosti. Nakon dugogodišnjeg rada u jednoj advertajzing agenciji, brojnim domaćim i stranim magazinima i radio stanicama, poželela je da radi nešto u šta zaista veruje i to pronašla u Licuulice - prvim uličnim novinama u Srbiji. Već više od dve godine se kao koordinatorka Licaulice suočava licem u lice sa brojnim izazovima koje sa sobom nose nezavisni, aktivistički medij i rad na ekonomskom i socijalnom osnaživanju naših najugroženijih sugrađana i sugrađanki.



  1. Nataša Lukić (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Poštovana Nikoleta, kada posmatram sliku na zidu i osetim da bih je i ja baš tako naslikala- to mi je onaj, samo moj, pravi osećaj. Kada gledam pozorišnu predstavu ili film i zaključim da bih i ja baš tako režirala ili glumila – to je onaj pravi osećaj u meni. Dok sam čitala vaš članak imala sam i imam upravo taj osećaj- da sam ga ja pisala baš bih ga tako napisala. Ne samo da ste u svemu u pravu, nego bi se tu moglo još puno toga dodati, vezano za mnogobrojna i svakodnevna konkretna i lična iskustva. Bez namere da u tom pravcu razvijam ovaj moj komentar, istakla bih samo primere mladih devojaka koje ćesto nemaju slobodu izbora, odnosno zaista, kako vi lepo kažete, balansiraju između karijere i porodice, pa se ponekada opredele i za prećutkivanje istine kod prijema u radni odnos- gde je neizbežno pitanje imaju li dece, koje su starosti, da li se “zaklinju” da neće rađati itd.
    Nažalost, u sferi materijalnog postiže se danas sve veći i veći napredak, ali, po mom uverenju, mora se puno poraditi u oblasti društvenih odnosa i svesti. – umesto da stotinjak ljudi maršira ulicama ovog grada u povodu 8. marta, suštinski bi se, svakodnevno i na svim nivoima moralo razgovarati i raditi na istinskoj ravnopravnosti svih ljudi-uvek, svuda i u svemu.jBojim se da treba krenuti pionirskim koracima ,a, pre svega od porodice kao jezgra i osnove svakog društva, jer se tu još dok je dete u majčinom stomaku i kasnije oformljuje odnos prema ženi, majci i budućoj supruzi svojih sinova .
    Kako iz vaše biografije vidim da ste koordinatorka Licaulice, koristim priliku da natoplije pozdravim sve aktivnosti koje radi celokupan vaš tim i svi vaši saradnici i da vas zamolim da istrajete u svim vašim planovima .

  2. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Draga Nataša,

    Hvala na komentaru. Uvek je lepo čuti da imate istomišljenice i istomišljenike, a posebno kada je ova tema u pitanju. Ovaj blog je samo jedan mali deo onoga što imam i želim da kažem na ovu temu, ali prostor ipak ograničava… Biće još prilike, u svakom slučaju, a i mi u Licuulice planiramo da se bavimo mnogo više ovom temom, skrenemo pažnju mladim ljudima na ova pitanja i motivišemo ih da više promišljaju i sam 8. mart i to šta je rodna ravnopravnost na papiru a šta u stvarnosti.
    Nadam se, a i daću sve od sebe i ubuduće, da ovo o čemu sam pisala ne ostane samo slovo na papiru. 🙂

    I zahvaljujem na ovim lepim rečima i željama timu Licaulice i takođe ću iskoristiti priliku da vas pozovem da doprinesete našem projektu, sadržaju magazina kad god poželite i kad za to vidite priliku.

  3. andrej (Reply) on Tuesday 13, 2012

    samo napred liceulice! nadam se da cete imati sto vise prodavacica u narednom periodu.
    potpisujem sve sto si napisala, nikoleta!

    feminista andrej

  4. Sandra D. (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Kao mala, uvek sam se ljutila na tatu sto mami za 8.mart nikada nista nije poklanjao. Mislila sam da je ne voli onako kako su ocevi mojih drugarica voleli svoje supruge. Posle, cini mi se, milion godina, razumem ga i ponosna sam sto ni ja na taj dan ne dobijam poklon od svog dragog.
    Medjutim, to sto nas partneri posmatraju kao jednaka ljudska bica, nije dovoljno. Nikoleta je u pravu. Kljucna stvar je resetovati umove, jer nametnuta svakodnevica uljuljkuje i stvara privid sigurnosti. Ja sam ga uz Nikoletin tekst ponovo resetovala. Hvala!

  5. Mladen (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Sve sto je napisano stoji… Tacno je da su zene diskriminisan i da od sto mesta u nekom parlamentu/preduzecu, deset mesta (u najboljem slucaju) ce pripasti zenama.
    Stereotipi, modeli ponasanja i odrastanja; na sve to polako mozemo prestati da se pozivamo, jer zivimo ipak u drugacijem vremenu. Ovaj svet vise nije svet nasih baba i deda i taj izgovor vise se ne moze koristiti. Ne moze se koristiti cak ni izgovor balknskog mentaliteta. Svesnost o svemu ovome postoji !!!
    Zalosno je to sto od 100 zena, samo njih deset (u najboljem slucaju) ce razmisljati ovako. Ostatak voli Grand Paradu i bilo bi jako ruzno reci da ne znaju za bolje. Nije tacno! Znaju, ali im ovo vise odgovara. Svaka prica o ravnopravnosti se smatra za nesto sto ne prilici naslovnoj strani Vogue-a, jer od naslovne strane i reklama se ne gleda dalje (pogotovo ako je Vogue jos na engleskom).
    Mislim da problem nije u muskom sovinizmu ili zenskoj sujeti, vec u ljudskoj gluposti. Gde god, i u kakvim god uslovima i verovanjima si odrastao, postoji trenutak u zivotu kada ih postajes svestan. Od tog momenta svako pojedinacno odlucuje kako ce nastaviti dalje i sta ce od svega toga da prihvati ili odbaci.
    Ova prica je mogla postojati i u ogledalu, tj. kako se od muskaraca ocekuje sve ono suprotno, i polemika bi bila beskonacno dugacka na temu ”Ko je tu u pravu?” Stoga, ne opravdavam, ali razumem ubogog prodavca karanfila. LINIJA MANJEG OTPORA.
    Ja nam svima, ne samo zenama, drzim pesnice 🙂

  6. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Drago mi je da medju nama ima i feminista (Andrej)…jer samo svi zajedno mozemo napraviti pravu, vidljivu i trajnu promenu u drustvu.

    Sandra, hvala na ovom komentaru. Bice dovoljno da sam bar jednu osobu naterala i na razmisljanje, a jos ako sam i uspela da resetujem par umova, onda je ovaj tekst postigao svoju misiju! 🙂

  7. Ivana (Reply) on Tuesday 13, 2012

    U svakoj generaciji Škole aktivizma, prijavi se 70% žena.

    Zašto?
    Zato što su i žene lideri! Zato što želimo da se aktiviramo! Imamo iste ili veće sposobnoti nego muškarci, uglavnom smo borbenije i bolje procenjujemo situacije (koristeći svoje žensko “šesto” čulo :))

  8. Radoja (Reply) on Tuesday 13, 2012

    “Međutim, vremenom je ovaj praznik izgubio svoju ideološku osonovu i prerastao u priliku za muškarce da iskazuju svoju ljubav i poštovanje prema pripadnicama suprotnog pola, postavši tako svojevrsni pandan danu zaljubljenih iako je simboličku vrednost 14. februara apsolutno nemoguće povezati sa vrednostima koje sa sobom nosi 8. mart.”

    I zato je potrebno što više ovakvih tekstova, da bi se ljudima usadili pravi razlozi postojanja praznika.

  9. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Hvala svima na ovim sjajnim dopunama ovom tekstu, odnosno mojim razmisljanjima i zajednickoj borbi. Nikad nema dovoljno mesta da se sve napise, a vrlo cesto nije moguce ni setiti se svega u jednom trenutku. A ova interakcija i jeste jos jedna potvrda onoga sto sam htela da kazem samim tekstom – samo svi zajedno mozemo uciniti neki veci pomak i jako je vazno da se na sto vise strana, na sto vise nacina pokrecu ovakve i slicne diskusije i onda 8. mart nece ni morati da postoji…kada uspemo u ostvarivanju vise puta pomenutih ciljeva. 🙂

    Ivana, hvala na statistici – to su uvek korisne informacije kojima je lako a vazno ilustrovati ono o cemu pricamo i ono za sta se borimo.

    Mladene, hvala na predstavljanju druge perspektive, ali i na odbrani prodavaca karanfila Cini mi se da sam bila preostra kada su oni u pitanju…nenamerno, moram priznati. 🙂

  10. M (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Svaka cast, kada bi samo vise zena ovako razmisljalo!

  11. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Tuesday 13, 2012

    …i muskaraca :))

  12. majurac (Reply) on Tuesday 13, 2012

    ima muskaraca, ja isto razmisljam kao ti Nikoleta 🙂

  13. Nikoleta Kosovac
    Nikoleta Kosovac (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Drago mi je da to cujem, Ivane!
    Sto nas je vise, to cemo pre ostvariti ono na cemu mnogi/e rade vec citav vek 🙂

  14. Ljiljana (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Draga Nikoleta,
    Mrska mi je i sama pomisao na ovaj “praznik”.Odavno mu ne pridajem nikakav značaj. To je i bio razlog da sa ovakvim zakašnjenjem ostavim svoj komentar. Tek sada sam pročitala tekst. A prokomentarisaću sa: “kopiraj” – “nalepi”.
    “Kad umesto jedne trećine, sve romske devojcice završe bar osnovnu školu, kad od preko 20 gradonačelnika u Srbiji bar pola budu žene (a ne jedna), kada žene budu imale jednake plate kao i muškarci, kada se ne bude podrazumevalo da je žena ta od koje se očekuje ili da bira ili da balansira između karijere i porodice, kada žena ne bude posmatrana u većini slučajeva kao majka, domaćica, “slabiji pol”, neko koga je potrebno čuvati “kao malo vode na dlanu”, kada sve žene budu imale pravo na abortus, kada se svaki rad bude jednako vrednovao, kada svaka žena bude slobodno mogla da kaže šta misli i uradi šta želi, e onda imamo šta da slavimo. A vi… vi ćete moći da kupujete karanfile nekim drugim povodom.” To je to! Izvinjavam se što sam naprasno postala “lopov”, ali upravo je to ideja koja nikako da zaživi. Nadam se da se ne ljutite? Čestitam od srca 🙂

  15. Nikoleta (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Naravno da se ne ljutim, Ljiljana. 🙂
    Drago mi je da se slazete sa mnom i slobodno me citirajte gde god i kad god zelite.
    Vazno je da se o ovim temama stalno prica, koliko god nam bilo mucno i tesko, ne smemo da odustanemo od borbe, nikada.
    Hvala puno na podrsci!