04.11.2020

Modaliteti plaćanja za vreme i u periodu posle COVID-19 krize

Gost Bloga o socijalnom uključivanju: Strahinja Popović

Bilo da posmatramo proteste koji su eskalirali u Keniji u periodu posle izbora 2008. godine ili aktuelnu COVID-19 krizu, pokazalo se da je strah snažan motiv za promenu navika u pogledu plaćanja. Drugim rečima, izgleda da tvrdnja da „krize predstavljaju prekretnicu u istoriji mobilnog novca“ nije neosnovana (The Economist, 28. maj 2020. godine). Cilj ovog kratkog pregleda je predstavljanje nekoliko novih i nešto manje novih modaliteta plaćanja koji su se pojavili tokom pandemije COVID-19, a koji bi mogli biti korisni u cilju delotvorne zaštite ugroženih domaćinstava – putem mehanizama efikasne realizacije novčanih davanja, ali i ograničavanja širenja samog virusa COVID-19, pa je tako fokus na načinima koji su kompatibilni sa potrebom obezbeđivanja društvenog distanciranja.

Pregled izveštaja Svetske banke o merama koje su države donele tokom pandemije COVID-19 jasno ukazuje na popularnost novčanih davanja kao mere za obezbeđivanje dobrobiti građana i sprečavanje kolapsa privrede uopšte (Gentilini et al., 2020). Konkretno, mnoge države razmatraju direktna novčana davanja kao vid pomoći ugroženim domaćinstvima. Međutim, takvi transferi možda ne bi bili delotvorni u okolnostima u kojima potencijalno postoji veliki broj ljudi koji nemaju račun u banci (npr. zato što žive u izolovanim područjima u kojima banke još uvek nisu otvorile svoje poslovnice), ili zbog loše pokrivenosti mreža mobilne telefonije/interneta (Una et al., 2020). Imajući u vidu ove preduslove, u vanrednim situacijama potrebno je da države brzo odgovore „korišćenjem alternativnih kanala, poput ‘pripejd’ kartica i drugih digitalnih načina kao što su elektronski transferi i mobilni novac“ (Una et al., 2020). Kao što je Gordana Matković zanimljivo konstatovala (Matković, 2020), upotreba elektronskih transfera i mobilnog novca u vidu elektronskih vaučera za hranu i pakete higijenskih proizvoda rešila bi velike distribucione probleme dodeljivanja pomoći u naturi. Radi pojašnjenja, „pripejd kartice izdaje banka ili slično telo. One omogućavaju korisnicima programa da podižu novac na bankomatima i/ili da kupuju kod prodavaca koji imaju POS terminale za plaćanje karticama“ […], dok „sisteme mobilnog novca omogućavaju lokalni mobilni operateri i oslanjaju se na mrežu registrovanih agenata za prenos novca. Ovi agenti, koji su često ista vrsta malih preduzeća koja prodaju medijski prostor, imaju ugovor sa operaterom mobilnog novca na osnovu kojeg mogu da vrše registraciju korisnika mobilnog novca, odnosno da isplaćuju i primaju mobilni novac“ (Una et al., 2020). Pored potencijala da adekvatno zamene korišćenje gotovine, koja sa sobom nosi rizik da deluje kao vektor prenošenja bolesti, ovakve digitalne platforme takođe predstavljaju izvodljive opcije u zemljama „sa visokim nivoom penetracije mobilnih usluga“. Na primer, vlada Ruande je usvojila nekoliko izmena u oblasti javne politike u cilju pružanja podrške građanima i privrednicima tokom vanrednog stanja. Na taj način, zahvaljujući politici nultih naknada na sve transfere mobilnog novca, sve transfere između bankovnog računa i mobilnih novčanika, kao i na sva beskontaktna plaćanja na prodajnom mestu putem mobilnih transakcija, u nedelji nakon vanrednog stanja ostvaren je rast transfera od 100% u poređenju sa nedeljom pre vanrednog stanja (Carboni, Bester, 2020).

Kada su u pitanju transferi od države ka građanima/kama, najekonomičnije rešenje bi bili direktni transferi posredstvom mreže za elektronska plaćanja centralne banke. Međutim, ako pristup mreži banaka nije zagarantovan, korisnike treba podsticati da koriste poštansku mrežu. Još jedna izvodljiva opcija jeste korišćenje „pripejd“ kartica (npr. humanitarna organizacija Mercy Corps je dodelila novčanu pomoć putem „pripejd“ kartica za više od 16.000 ugroženih lica na grčkim ostrvima u periodu 2016–2018. godine) (Una et al., 2020).

U slučaju da korišćenje digitalnih platformi nije izvodljiva opcija, države mogu iskoristiti pomoć finansijskih mobilnih timova, koji bi mogli da dopru do ciljanih korisnika i isplate im odgovarajuće iznose. Ipak, u slučaju problema u realizaciji svih navedenih opcija, kao krajnju alternativu, države bi trebalo da razmotre angažovanje organizacija civilnog društva i radnika u zajednici kao nosilaca realizacije programa novčanih davanja.

U svetlu zabrane kretanja koja je uvedena širom sveta tokom pandemije COVID-19, korisno bi bilo istražiti i neke zanimljive načine kojima građani mogu obavljati plaćanja među sobom (person-to-person). Ovo je naročito važno s obzirom na činjenicu da mnogi ljudi nisu mogli da napuštaju svoje domove radi obavljanja kupovine osnovnih namirnica ili lekova. Pošto nije nemoguće uvođenje novih ograničenja kretanja u budućnosti, možda će pripadnici ugroženih kategorija morati da se oslanjaju na pomoć drugih lica, bilo da su to članovi porodice ili volonteri. U slučaju da to budu volonteri, postoji nekoliko načina plaćanja koji bi olakšali te interakcije i ograničili mogućnost prevare. Ipak, iako su internet ili mobilno bankarstvo privlačne alternative u ovom kontekstu, ne treba zaboraviti to da kategorija koja je najteže pogođena pandemijom COVID-19 možda neće uvek umeti da koristi ove načine plaćanja. Ono što se čini dobrom alternativom u tom slučaju jesu „pripejd“ ili maloprodajne/volonterske kartice, na koje je unapred uplaćen određeni iznos. Ova opcija se čini naročito povoljnom kako bi se izbeglo davanje podataka o sopstvenom bankovnom računu trećem licu.

Naravno, i dalje postoje načini da se direktno dođe do gotovine. S obzirom na to da je u nekoliko zemalja stanovništvo preko 65 godina starosti imalo zabranu izlaska iz kuće, jedno od mogućih rešenja je to da volonter podiže novac u poslovnici banke ili na bankomatu. Tako neke banke omogućavaju uslugu podizanja novca od strane trećih lica (da bi treće lice podiglo novac sa bankomata, neke banke traže da se unese šifra dobijena telefonom ili preko aplikacije, koja važi određeni vremenski period i za određeni iznos (UK finance).

Alternativan način plaćanja mogao bi da bude korišćenje mobilnih čitača kartica, koji omogućava trećem licu/volonteru plaćanje karticom pre ili nakon kupovine. Taj uređaj je obično povezan sa aplikacijom na telefonu i omogućava prenos novca beskontaktnim plaćanjem kreditnom/debitnom karticom, očitavanjem čipa sa kartice uz verifikaciju PIN-om prilikom većih iznosa, ili ručnim unošenjem podataka o kartici (UK finance).

Ukratko, s obzirom na aktuelnu COVID-19 krizu i na to da korišćenje gotovine ili dodirivanje terminala za plaćanje karticama može lako povećati rizik zaražavanja, logično bi bilo preporučiti upotrebu beskontaktnog mobilnog plaćanja. Povezivanjem kreditne kartice ili bankovnog računa direktno sa telefonom moguće je jednostavno obaviti plaćanje tako što uređaj dodirne beskontaktni čitač ili se kratko zadrži iznad njega. Zanimljivo je istaći i to da je upotreba gotovine kao načina plaćanja smanjena čak i u kontekstu zelenih pijaca, gde ljudi sve više koriste aplikacije poput „Venmo“, koja je prvobitno zamišljena kao platforma na kojoj „prijatelji mogu jedni drugima vratiti deo novca za račun u restoranu, a cimeri podeliti troškove stanarine“ (Bloomberg). Još jedna zanimljiva platforma je „Zelle“, koju veliki broj ljudi koristi za primanje i slanje novca (Bloomberg). Naravno, uprkos atraktivnosti ovih platformi, njihova upotreba je uslovljena time da osoba koja ih koristi mora imati pametan telefon i mora biti vešta u njegovom korišćenju.

***

Strahinja Popović, rođen 1993. u Lokarnu, Švajcarska. Diplomirao je Međunarodne odnose na Institutu globalnih studija na Univerzitetu u Ženevi. Master specijalizaciju iz oblasti Međunarodnog javnog prava stekao je 2019. na Univerzitetu u Leidenu. Tokom studija bavio se raznim aktivnostima u oblastima kulture i socijalne zaštite. Od novembra 2019. živi u Beogradu, a od juna ove godine stažira u Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?