27.10.2020

Skroman život jednog hendikepa

SIPRU_BLogHendikep ne znači imati neko oboljenje, već biti onemogućen da ostvariš svoja osnovna ljudska prava. Ne zato što nećeš da ostvariš prava koja ti pripadaju, već zato što ti je pristup pravima ograničen ili potpuno uskraćen.

Mislim da smo već utvrdili da, sam po sebi, hendikep ne znači ništa. Ali ako uzmemo u obzir uticaj na mentalno zdravlje osobe koja se sa njim suočava, hendikep je mnogo više od obične reči. Neko će ga prigrliti bez imalo snebivanja, a nekome će biti potrebne godine da se suoči sa stvarnim sobom.

Zavirimo u faze odrastanja mog oštećenja sluha, kako bismo kroz individualni primer uvideli kako izgleda život jednog Hendikepa.

Faza rehabilitacije i sramote

Sara Đurđević - Blog o socijalnom uključivanjuHendikep se ne seća prvog dela svog života. Ne može ni da zamisli koliko puta je ponovio jedno te isto slovo u različitim rečima, dok ga je logoped ispravljao i usmeravao. Ne seća se ni koliko je meni bilo teško da se naviknem da slušne aparate. Ali zato ja pamtim mnogo čekanja u hodnicima zdravstvenih ustanova i još više nestrpljenja da pojedem hamburger, kao nagradu za uspešno obavljen pregled.

Bili su to nebrojeni sati tokom kojih sam pokušavala da se zabavim preskakanjem kvadratića sa brojevima – prvo skačući na jednu, pa na obe noge. Kasnije sam saznala da se ta igra zove „školica“, što je potpuno nebitno u poređenju sa pričom koju mi je moj drug Hendikep ispričao. Kaže da sam svaki dan, bez problema, nosila slušna pomagala. Ipak, nešto se promenilo kada sam kretala u školu. Odbijala sam ih, govorila da mi više nisu potrebna, burno i uporno protestovala, zbog čega su moji roditelji koristili sve moguće i nemoguće metode za objašnjavanje da bez slušnih aparata ne bi trebalo da napuštam kuću.

Faza prihvatanja

Sara Đurđević - Blog o socijalnom uključivanjuMislim da me Hendikep laže. U mom sećanju su samo dani kada nam je majka pričala o ponašanjima koja su prihvatljiva i onim koja to nisu. Mnogo je brinula o nama, vežbala ta dosadna slova zbog kojih sada bez problema skrećem pažnju na sebe, dok moj drug Hendikep pokušava brzinski da se sakrije od svih prisutnih. Zaista je odličan u igri žmurke.

Isto tako je odličan i u pravljenju frizura, pa mi je često pomagao da se ulepšam. Mnogo sam volela da nosim kikice i repiće, a kada bi mi neko postavio pitanje o slušnim aparatima koji u tim situacijama postaju vidljivi, odgovarala sam tako da posramim i najumešnijeg sagovornika.

Faza vršnjačkog nasilja

A onda su došla druga deca, kojima se nije dopao moj drugar. Deca k’o deca, gruba su prema svima koji se razlikuju na bilo koji način, a Hendikep se baš razlikovao. Kako bih se uklopila u novo okruženje, pravila sam se da mi je nevažan i da ne želim više da se družimo. Hendikep i ja.

U početku sam stalno plakala. Posle sam naučila da ne pokazujem ranjivost, da na provokacije odgovorim prenošenjem odgovornosti na osobu koja mi upućuje ružne reči i – kao najviši stepen zrelosti – da ignorišem. Ipak, teško mi je padalo to što su se rasprave sa školskim drugarima završavale vređanjem Hendikepa. Čak sam se zbog njega potukla sa drugom. To je bilo samo jednom. A drugi put me je neka devojka iz sedmog tri ošamarila.

U starijim razredima osnovne škole mnogo sam maštala o samoubistvu. Smatram da je to normalno i karakteristično za prvi pokušaj razumevanja sveta, kada se razvija svest o smrtnosti i preuzimanju odgovornosti za svoje postupke i svoj život. Konstrukt samoubistva i pitanje: „Zašto se ovo baš meni događa?“, navodili su me da zamišljam različite scenarije oslobođenja od života koji sam vodila. To oslobađanje se nije dogodilo, bar ne na način kako sam ja maštala.

Faza svemogućnosti

Sara Đurđević - Blog o socijalnom uključivanjuIma jedna nadasve filmska scena, kojom sam označila trenutak potpune promene svog života. Hendikep i ja smo sedeli u kolima. Kiša je plakala. Plakala sam i ja.

Plakala sam toliko dugo da mi je Hendikep prišao, obrisao suze i naterao me da obećam da više nikad neću plakati zbog njega. Zagrlili smo se i napravili listu pogodnosti koje oštećenje sluha nosi. Neke od tih dobrih strana smo koristili, neke zloupotrebljavali – što nije bilo za pohvalu, ali je omogućilo da se Hendikep i ja zbližimo.

Jedina nevolja kod tog odnosa je što sam se posvađala sa tugom i postala nesalomiva, stalno srećna, vesela, nasmejana. Zvuči idilično, zar ne? I nije baš!

Faza depresivnih raspoloženja

Sve(t) teži ravnoteži. Tako i naš emotivni tas. Upornim izbegavanjem da se suočim sa potisnutim emocijama, povremeno sam upadala u rupe depresivnih raspoloženja. Prvo sam lutala dan ili dva, pa ceo mesec. Najčešće zimi, zbog čega sam te faze i povezivala sa lošim vremenom. Sada znam da to nema nikakve veze sa zimom, jer su pre par godina usledili prilično dugi periodi kada nisam znala kuda da idem i kako da se vratim.

Postojalo je mnogo mehanizama odbrane koje sam izgradila iz potrebe da preživim i zaštitim sebe od povređivanja. Ti mehanizmi su počeli da slabe i da čine veću štetu, nego korist. Zato i jesam upadala u dugoročne hibernacije, koje, iako tako izgledaju, nisu isto što i depresija. Depresija je jedno, a depresivno raspoloženje nešto drugo.

Faza psihoterapije

Sara Đurđević - Blog o socijalnom uključivanjuKao što to obično biva, nakon što sam se zaposlila i pobrinula se za zadovoljenje egzistencijalnih potreba, počela sam da se bavim svojim emotivnim životom. Zašto? Zato što prihvatanje hendikepa nije isto što i ljubav prema hendikepu. Zato što zaljubljenost u sebe nije isto što i ljubav prema sebi.

Proces dolaska do stadijuma da živimo život u maksimumu kapaciteta koje možemo da pružimo često je prilično dug. I u tom procesu je potrebno mnogo ljubavi i podrške najbližih. Iz tog razloga često mislim o tome koliko je teško biti roditelj osobe sa hendikepom.

Još teže je kada si osoba sa hendikepom, bar do onog trenuka kada zavoliš sebe. Imam jednu lepu vest za tebe, ukoliko si osoba sa hendikepom ili znaš nekog ko jeste – PREŽIVEĆEŠ!

A ako dozvoliš sebi da napreduješ i razvijaš se, nećeš stati – ŽIVEĆEŠ!

Ono što sam ja primenjivala u svom životu možda i tebi pomogne da zavoliš svoj hendikep, a posle toga i sebe sa njim u paketu:

  • Izlistaj sve pozitivne aspekte svog hendikepa. Znam da zvuči glupo i gotovo nemoguće da postoji nešto dobro u tezi „imam hendikep“, ali uvek postoji druga strana iste medalje. Na primer, dobra strana kod oštećenja sluha je što doslovno možeš da se isključiš kad god poželiš.
  • Fokusiraj se na sve ono što dobro radiš, na hobije, na interesovanja. Možda željenu aktivnost ne možeš sprovesti savršeno, niti kao neko ko se profesionalno bavi time. Zato posveti vreme vežbanju i uzmi u obzir svoje kapacitete i maksimum tvojih mogućnosti.
  • Radi na samopouzdanju. Često sami sebe sputavamo, a činjenica je da možemo da uradimo mnogo više od onoga što mi vidimo da možemo. Naše mogućnosti su često dosta veće od granica koje sami iscrtamo. Zato je važno da veruješ u sebe, da budeš uporan/uporna i da ne odustaješ. Cilj je jedan, a ti ne zaboravi da postoji mnogo načina da do njega stigneš.
Sara Đurđević - Blog o socijalnom uključivanju
Sara Đurđević

Sara Đurđević

Defektološkinja po vokaciji, putnica po lokaciji. Radnim danima se aktivno bori za bolji položaj studenata sa hendikepom na Univerzitetu u Beogradu, a u slobodno vreme pleše i bavi se aktivizmom kroz lični projekat na društvenim mrežama „1906 koraka“. Kao proizvod svih seminara, obuka i radionica kroz koje je prošla, put neformalnog obrazovanja popločala je sertifikatom omladinske liderke. Piše knjigu kojoj još nije dala ime, želi da pokrene život u selu i da proputuje svet.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?