01.10.2020

Starenje bez (auto)cenzure

Čitanje naslova – Starenje bez cenzure ili Starenje bez autocenzure, stvar je ličnog izbora. Provokacija i dilema na samom početku odraz su moje namere da tekst koji je pred vama zaista bude provokacija i inspiracija. Bez obzira na to kako se naslov pročita, tekst i tema namenjeni su pojedincima, porodicama i profesionalcima koji se interesuju za pitanja starosti, starenja i starijih ljudi, ukljućujući prepreke, zamke, nemogućnosti pojedinaca i pojedinki, nedostataka sistema i pogrešnih stavova na našim prostorima.

U centru naših promišljanja, ne samo tokom meseca oktobra koji je u svetu proglašen Mesecom solidarnosti sa starijima, uvek treba da bude pojedinac/ka koji je ostario ili još nije, kao i pomisao na sopstvenu starost koja najčešće izaziva strah, zbunjenost, paniku ili jednostavno – odsustvo svakog plana i akcije. Svako od nas ima pravo da ostari i da u zrelom dobu živi život vredan poštovanja i dostojanstva. Zašto ne i – divljenja. One koji su dobri primeri i „za divljenje“, treba promovisati i učiniti vidljivim za sve one koji ne veruju da treće doba može i treba da bude vreme izazova, planova i dobrog osećaja u sopstvenoj koži. Onima koji nisu sami uspeli u tome, bez obzira na okolnosti, potrebna je pomoć i podrška profesionalaca u javnom, civilnom i privatnom sektoru, medija, porodice i samih seniora za koje cenzura i autocenzura ne postoje. Niko u ovoj priči nije bez svog dela odgovornosti.

Rasprostranjene predrasude i stereotipi društva prema starosti i starijim ljudima osnov su stroge socijalne cenzure koja osujećuje mogućnost da starenje bude socijalna, kulturološka i porodična vrednost u našem (i ne samo našem) društvu. Stereotipi su planetarni. Ako je na kraju drugog milenijuma bio treći na listi stereotipa posle rasizma i seksizma, ejdžizam u trećem milenijumu vrtoglavo napreduje ka prvom mestu. To je prvi deo problema. Dalje, problem predstavljaju autopredrasude i samoizolacija samih seniora, koji sami sebe defavorizuju i isključuju iz života. Autocenzura je dodatni problem, utoliko što je pojedinac ne vidi, jer ona objektivno za njega ne postoji. Reč je o pritisku „odozdo“, ništa manje ozbiljnom i teškom. Najnoviji produkt civilizacije je insistiranje na individualizmu kao životnoj filozofiji. Kao i u svakom insistiranju, i u ovom ima netačnosti i preterivanja, ali individualizam ima dobru stranu u onom delu koji od nas traži da sveživotno ulažemo u sebe i svoje znanje, veštine, fizičku kondiciju, potrebe i mogućnosti. Kao takvi, svakako ćemo biti poželjni za svoje partnere, porodicu, prijatelje, poslodavce i celokupnu zajednicu. Na našim prostorima, međutim, tokom životkog veka osećaj za sebe i svoje potrebe slabi i onda nastaju problemi i rizici da u starijoj dobi prihvatimo ovakvu filozofiju života.

Seniorbumeri, (kohorte ostarelih bebibumera koji su rođeni posle Drugog svetskog rata) zaslužuju da žive dostojanstveno i humano, ne samo zbog toga što demografski sve više pristiskaju populaciju i fondove, što su odradili propisani radni vek i očekivano podizanje potomstva, što je životni vek sve duži, već zbog toga što dužinu života mora da prati i njegova lepota i kvalitet. Bejbibumeri u dekadama u drugoj polovini prošlog veka kao i milenijalci u dekadama trećeg milenijuma imaju svoj identitet i potrebe. Kako oni funkcionišu? Oni traže sve sad i odmah, žele i imaju visoke ciljeve i zahteve. A šta je sa Seniorbumerima, šta je njihov identitet, ma koliko govorili o heterogenoj grupaciji stanovništva? Ako iko i generalizuje Seniorbumere, onda govori o nevidljivim ljudima koji se ponašaju kao suvišan i nepotreban deo zajednice. Kakav socijalni apsurd i preokret – o njihovim predrasudama, preprekama, zabludama, čekanju, nedešavanju i dosadi.

SIPRU_BLogUkoliko smo u poziciji da odlučujemo o drugima – porodično, politički, finansijski, gradeći objekte, puteve, kreirajući medije, sve do projektovanja „pametnih gradova” u kojima smo omeđeni elektronikom, digitalizacijom, robotima i raznim tehnološkim čudima kojima se diči naša planeta i civilizacija – nikada ne smemo da zaboravimo na žitelje takvih prostora, odnosno običnog čoveka sa svim njegovim osobinama i potrebama  koje ga izvorno čine, ili bi bar trebalo – ljudskim bićem. Sve strategije socijalnog uključivanja, smanjenja siromaštva, društvenog i ličnog razvoja treba da imaju komponentu socijalne inkluzije i participacije građana, pojedinaca i porodica kako bi se ostvarila korelacija sa održivošću. Ovde treba naglasiti da i humane, filantropske aktivnosti, umetnička i stvaralačka komponenta postaju sve obaveznije i pitanje potrebe, a sve manje luksuza. U situaciji u kojoj je prisustvo seniora demografski pritisak na zajednicu i kada toj zajednici nedostaju humanost i altruizam u najširem značenju, dobrota i iskrenost kao socijalne vrednosti, kultura i sociologija starenja, svi imamo razlog da budemo zabrinuti: od profesionalca, političara i poslovnih ljudi, do pojedinca i porodica. U ovakvom kontekstu življenja savremenog čoveka seniori su posebno ugrožen deo zajednice.

Zbog svega toga, javne politike i nacionalni akcioni plan svoj fokus treba da usmere na programe podrške i aktivacije seniora, razvijanje kulture i sociologije starenja sa ciljem stvaranja optimalnog koncepta buduće prakse i stvaranja pozitivne slike o starosti, starenju i starijiim ljudima na našim prostorima. Naše starenje treba da bude nagrada za sav naš trud u životu. Bez cenzure i autocenzure.

***

Ovaj tekst objavljen je povodom Međunarodnog dana starijih osoba, koji se obeležava 1. oktobra u skladu sa Rezolucijom 45/106 koju je proglasila Generalna skupština UN 14. decembra 1990. sa ciljem da se naglasi važnost osiguravanja životnog okruženja koje se može prilagoditi potrebama i sposobnostima stanovnika trećeg doba.

Radmila Urošević

Radmila Urošević

Sociološkinja, novinarka, dramaturškinja, socioterapeutkinja, edukatorka, pripovedač. Objavila sedam knjiga od kojih knjige kratkih priča: „Pozdravi nekog“, „Bol za poneti“ i „Vratite mi moje koze“, sociološke studije: „Društveni položaj i modeli socijalne zaštite starijih lica u Beogradu“ (2009, Beograd, Čigoja i Institut socioloških istraživanja), „Bonton starenja ili demanti o starenju“ (2013, Čigoja,Beograd), „Starenje bez (auto)cenzure“ (2020, Beograd, Plavi krug). Napisala dve pozorišne predstave: „Vratite mi moje koze“ (2007-2010) i „Izvinite, koliko imate godina?“- omnibus, komediju od pet priča koji je poslednje tri godine na repertoaru Pan teatra.

  1. Danijela (Odgovori)

    Poštovana Radmila, upravo radim na svom novom umetničkom projektu koji se tiče medjugeneracijske saradnje i dodatno sam inspirisana Vašim tekstovima. Hvala veliko!!!

    on Thursday 1, 2020