10.09.2020

Saradnja institucija u cilju ekonomske samostalnosti žrtava nasilja

Kursevi ili realna podrška?

Na osnovu Izveštaja o položaju i kapacitetima sigurnih kuća u Srbiji, sprovedenog u saradnji Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Sigurne kuće Sombor, saradnja između sigurnih kuća (SK) i privrednog sektora ocenjena je od strane odgovornih lica sigurnih kuća vrlo visoko (u 83% slučajeva). Međutim, ovaj podatak ne znači mnogo, budući da se saradnja uglavnom poistovećuje sa potpisivanjem sporazuma koji su neprimenljivi ili koji se ne primenjuju. Zašto se ne vodi evidencija o uspešnosti saradnje sigurnih kuća i privrednog sektora? I koliko je žrtava porodičnog nasilja zaposleno na osnovu saradnje Nacionalne službe za zapošljavanje i sigurnih kuća?

Proaktivnost sigurnih kuća u pravcu ekonomskog osnaživanja žena žrtava porodičnog nasilja, ogleda se u organizaciji kurseva, kao što su na primer kursevi za sticanje profesionalnih znanja i veština (obuka na računaru, obuka o pokretanju sopstvenog biznisa, obuka o socijalnom preduzetništvu), ali i za sticanje određenih specifičnih znanja i veština za pojedina zanimanja (uzgoj povrća, uzgoj cveća, obuke za pružanje kozmetičkih usluga, šivenje, dekupaž tehnika, tradicionalni zanati).

Međutim, podatak o realizovanim kursevima koji imaju za cilj ekonomsko osnaživanje žena žrtava porodičnog nasilja treba uzeti sa rezervom, jer nije praćen procentom uspešnog zapošljavanja/samozapošljavanja korisnica, a kursevi često nisu usklađeni sa potrebama privrede i finansiraju se ad hoc – kroz projekte.

Nedostatak sistemske programske podrške koji bi se bavio ekonomskim osnaživanjem žrtava u skladu sa potrebama lokalne privrede za direktnu posledicu ima:

  • visok procenat žrtava koje se vraćaju nasilniku (žene kojima nismo pomogli);
  • visok procenat žena povratnica na servis SK (žene koje su se „zaglavile“ u sistemu, ali ne žele da i dalje trpe nasilje);
  • veliki broj femicida (jedna trećina žena obratila se sistemu i nije dobila adekvatnu pomoć);
  • nedostatak poverenja kod ogromnog broja žena (uključujući i 2/3 slučajeva femicida u kojima se žrtve uopšte nisu obratile za pomoć), koje trpe nasilje i ne prijavljuju ga.

Dužina boravka žrtava u sigurnim kućama nepotrebno je dugačka i u velikoj meri je posledica nepostojanja adekvatnih programa za njihovo ekonomsko osamostaljivanje. Duži boravak korisnica od potrebnog poskupljuje uslugu i dodatno pojačava efekte sagorelosti stručnog i pomoćnog osoblja.

(Prema internim podacima SK Sombor, 15% žena se vraća u sigurne kuće, a oko 30% nasilniku.)

Socijalno preduzetništvo u službi ekonomskog osnaživanja žrtava porodičnog nasilja

Socijalna ekonomija i socijalna preduzeća doprinose važnim ciljevima, kao što su otvaranje radnih mesta, inkluzija, jednake mogućnosti, održivost i građansko učešće. Ona su odličan primer „ekonomije koja radi za ljude“ i kao takva predstavljaju jedan od prioriteta za Evropsku komisiju (EK).

Socijalna preduzeća u Srbiji predstavljaju relativno nov model poslovanja, koji se nažalost razvija bez konkretnih podsticajnih mera. Preko 500 socijalnih preduzeća u Srbiji (prema izveštaju EK), pokriva različite potrebe građana i bavi se važnim pitanjima u našem društvu. Tako su se u nedostatku sistemskog programa razvili i modeli socijalnog preduzetništva u oblasti rasta zapošljivosti i zapošljavanja žrtava porodičnog nasilja.

U tom smislu, uspešan primer je socijalno preduzeće „Ruke“ iz Pančeva, koje angažuje žene i stručne radnike/ce iz sigurne kuće na izradi tekstilnih proizvoda (cegera, jastučnica, podmetača, krpa). Primer je i novoosnovano socijalno preduzeće „Somborske šnajderke“ iz Sombora, nastalo  nakon akcije šivenja zaštitnih maski tokom vanrednog stanja. Nekadašnje korisnice sigurne kuće, osnažene ovom akcijom, udružile su svoje kapacitete i pokrenule socijalno preduzeće. Ono danas upošljava četiri žene koje aktivno izrađuju maske, posteljine i kecelje. Oba socijalna preduzeća prihode ostvarene od prodaje usmeravaju dalje u sopstvene programe ekonomskog osnaživanja.

Mogućnosti za razvoj socijalnog preduzetništva su raznovrsne i neiskorišćene. Pored proizvoda od tekstila, mogući pravci razvoja socijalnog preduzetništva su i usluge čišćenja i održavanja poslovnih i stambenih prostora, proizvodnja prehrambenih i zanatskih proizvoda, suvenira i slične delatnosti za koje se žene mogu osposobiti kroz neformalnu edukaciju.

Veće učešće civilnog sektora i razvojnih partnera na uvođenju i promovisanju socijalnog preduzetništva kao modela za ekonomsku integraciju žena žrtava veoma je poželjno. Potrebno je dosadašnju praksu kratkoročnih projektnih intervencija zameniti dugoročnom programskom podrškom, koja bi omogućila podsticajno okruženje za razvoj socijalnih preduzeća. Ovo je od ključnog značaja za ostvarivanje ekonomski samoodrživog servisa koji će biti sposoban da u dužem periodu pruža kontinuiranu podršku.

Ekonomsko osnaživanje žrtava najvažnije je polje intervencije, imajući u vidu da je većina njih upravo zbog ekonomske zavisnosti došla u položaj žrtve. Početak novog života i potpuna rehabilitacija mogući su samo kroz ostvarivanje ekonomske samostalnosti i sposobnosti žrtve da vodi brigu o sebi i svojoj deci.

Tamara Savović

Tamara Savović

Tamara Savović je rođena 1982. godine u Zrenjaninu. Višu školu za obrazovanje vaspitača završila je u Subotici, zatim Pedagoški fakultet u Somboru, master studije na Pedagoškom fakultetu u Somboru. Trenutno na doktorskim studijama na Fakultetu za kulturu i medije, smer - komunikološke nauke. Zaposlena je na poziciji rukovoditeljke Sigurne kuće grada Sombora. U svom radu se zalaže za: borbu protiv nasilja nad ženama, žensko liderstvo, rodnu ravnopravnost, ekonomsko osnaživanje žena i socijalno preduzetništvo.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?