20.08.2020

Slušalice bez mikrofona (pojačati na maksimum)

SIPRU_BLogSećam se prvog predavanja na fakultetu, kada nam je profesorka sa radnim stažom od onoliko godina koliko ja imam životnog staža (pa puta dva… a možda i više) rekla da najbolju mogućnost za potpunu socijalizaciju imaju osobe sa oštećenjem sluha, grubo poredeći sa drugim vrstama hendikepa.

Isto tako, napomenula je i da najčešće poteškoće osoba sa oštećenjem sluha potiču od toga što nisu prepoznate, pre svega, u obrazovnom sistemu.

Iz svog tananog iskustva govoreći, to se pokazalo tačnim.

Džep za hendikep

Ja imam tu sreću da moj hendikep nije vidljiv. Doslovno i figurativno mogu da ga sakrijem u džep. Većina mojih prijatelja je tek nakon par godina druženja saznala za oštećenje sluha, a neki još uvek ne znaju, tako da se može reći da se prilično jednostavno snalazim u različitim okolnostima. Ali, da ne nailazim na određene poteškoće, ne bih pisala tekst o njima. Zato mi dopusti da ti pokažem taj čuveni džep za hendikep.

Blog o socijalnom uključivanju

Tehnički problemi

U najvećem broju buđenja osećam se nepobedivo i nesalomljivo. Ipak, postoje ti sitni podsetnici, male čarke kojima bivam upozorena da ne smem da zaboravim svog životnog saputnika. Najčešći tehnički problemi na koje sam do sada nailazila jesu ti da aparati, iz nekog svog nezadovoljstva, naprave pobunu u vidu pištanja. Nekada nisu dobro podešeni ili je potrebno prilagođavanje na nove tonove i frekvenciju dečijih glasova, od čega imam glavobolju. A nekada mi se isprazne baterije u nezgodno vreme.

Blog o socijalnom uključivanjuZamisli situaciju: počinje čas hemije i treba da odgovaraš za poslednju ocenu u godini, onu koja menja mnogo toga. Nastavnica te izvodi pred tablu, a tebi se pokvari prekidač za sluh. Nije prijatno, zar ne?

Jednom sam živela taj film. Baterije na oba slušna aparata su se ispraznile u isto vreme, a ja nisam imala zamenu. Ni jednu jedinu… Čak i da sam htela da izađem sa časa, u blizini škole nije bilo specijalizovane prodavnice u kojoj bih ih kupila. Drugi put ću ti ispričati ishod događaja. Za sada je dovoljno reći da sam naposletku naučila da nosim baterije sa sobom – nezavisno od toga gde idem i koliko se zadržavam… Mada moram priznati da mi se pored svih mera predostrožnosti i danas desi da ih zaboravim. I to baš kad su mi najpotrebnije.

Slušni aparati su drugo ime za moje uši. Onog trenutka kada nisu u funkciji, gubim samopouzdanje, sigurnost i osećaj za stvarnost.

Situacija koja je počela da mi se dešava poslednjih par godina (i to prilično često, ako smem da primetim) jeste da mi kapica slušnog aparata ostane u uvetu. U jednom od takvih incidenata celu noć nisam spavala, čekajući da odem u ambulantu. Doktorka je krenula da štampa uput za ORL, što sam odbila tako što sam joj prinudno pružila svoju pincetu za obrve, s kojom je trebalo da izvadi strano telo iz uha. Već sam imala iskustva sa sličnim poduhvatima, tako da sam znala da nije potrebna veća intervencija. To ne znači da je trenutak kopanja po ušima manje stresan.

Voda kao implikacija za strah

Blog o socijalnom uključivanjuNe znam da li se sećaš poslednjeg dana školske godine, kada se svi đaci opreme flašama punih vodom i jure po dvorištu, prskajući jedni druge? Ili kada leti pada kiša, a svi klinci izjure na ulicu i vrte se u krug?

Uvek mi je bilo žao što ne mogu da učestvujem u tim aktivnostima bez pripreme u vidu bezbednog odlaganja „svojih ušiju“, što nije uvek bilo moguće.

Mojim drugarima nikad nije bilo dovoljno jasno da slušni aparati, kao i sva druga tehnologija, ne vole vodu, a moji najveći strahovi ispoljavali su se tako što sam noćima sanjala o tome da me neko na prepad ubaci u reku, jezero ili more.

Svakodnevne aktivnosti

Ne volim odlazak kod frizera. Malo zbog čekanja u redu i tračarija koje mi nisu interesantne, a malo više zbog toga što moram da skinem slušni aparat. Ako to ne uradim, vrlo je verovatno da će mi frizerka izvući aparat iz uha češljem i on će se otkotrljati do suprotnog kraja prostorije (bez trunke preterivanja).

Iako isključivanje iz sveta ima svojih prednosti, prilično me uznemirava kada ne znam šta se dešava oko mene. Zato izbegavam da slušam muziku preko slušalica, posebno ukoliko prelazim ulicu. Nekoliko puta sam imala usputne okršaje sa automobilima i to mi je bilo dovoljno da shvatim da su točkovi brži od mojih nogu, a ne samo od čula.

Korona i oštećenje sluha

Blog o socijalnom uključivanjuNajveći stres u celoj ovoj situaciji predstavlja mi nošenje maski, jer ne čujem kada mi se neko obraća.

Verujem da ovo ne predstavlja problem samo meni, koja najveći procenat govornog razumevanja usmerava na čitanje sa usana. A ipak meni i drugim osobama sa oštećenjem sluha najviše…

Zato se često setim studentkinje sa Univerziteta Kentaki, o kojoj je napisano mnogo članaka za vreme prvog talasa pandemije.

Ona je napravila maske sa providnom folijom za predeo usta, kako bi gluve i nagluve osobe mogle ravnopravno da učestvuju u komunikaciji. Toliko jednostavno, a revolucionarno.

I ako mene pitaš, takve maske treba da budu u masovnoj upotrebi.

Kako ti možeš da poboljšaš komunikaciju sa osobom sa ošećenim sluhom?

  • Okreni lice ka osobi dok pričaš i potrudi se da ti lice ne bude pokriveno mikrofonom, rukama ili nekim drugim predmetima.
  • Izbegavaj da više osoba govori u isto vreme i, pre nego što počneš da pričaš, proveri da li te osoba kojoj se obraćaš gleda.
  • Govori jasno, reč po reč, brzinom koja čini da govor zvuči prirodno, ali ne previše brzo.
  • Čujnost mogu umanjiti buka ili blokade, kao što su saobraćaj, odjeci ili prepreke u vidu zidova, mikrofona, audiovizuelne opreme. Zato je važno da, ukoliko organizuješ neki događaj, vodiš računa o tome kakva je akustika prostorije – da li je dovoljno glasno ozvučenje, kakav je kvalitet zvuka, da li se čuje eho. Ako se ti ne osećaš prijatno u takvom prostoru, znaj sa sigurnošću da neće ni osoba sa oštećenjem sluha. Ne zaboravi da je pored zvuka važno da prostor bude osvetljen.
  • Opusti se i uživaj u komunikaciji. Osobe sa oštećenjem sluha su pre svega osobe.
Blog o socijalnom uključivanju

 

Sara Đurđević

Sara Đurđević

Defektološkinja po vokaciji, putnica po lokaciji. Živi i radi na projektima promovisanja ljudskih prava, interkulturalnog učenja i volonterizma na Sardiniji, a u slobodno vreme pleše, kampuje i bavi se aktivizmom kroz lični projekat na društvenim mrežama „1906 koraka“. Kao proizvod svih seminara, obuka i radionica kroz koje je prošla, put neformalnog obrazovanja popločala je sertifikatom omladinske liderke. Piše knjigu kojoj još nije dala ime, želi da pokrene život u selu i da proputuje svet.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?