18.08.2020

Da li su žrtve porodičnog nasilja ujedno i žrtve institucionalne nesaradnje?

Mnogo je lakše kada osobe koje se drže za ruke hodaju istim korakom. Tako bi i dve ustanove mogle da udruže kapacitete na rešavanju kompleksnih socijalnih problema.

Centri za socijalni rad u okviru sigurnih kuća (SK) uspevaju fizički da zaštite žrtve porodičnog nasilja i pruže im psihosocijalnu i pravnu podršku. Međutim, to je samo polovina puta ka potpunoj reintegraciji žrtava. Druga polovina puta je ekonomska integracija i zapošljavanje žena koje su do tada bile ekonomski zavisne i vrlo često bez ikakvih kvalifikacija. Nažalost, u našoj zemlji ne postoje stalni programi namenjeni sticanju kvalifikacija i zapošljavanju žena žrtava, što ima negativne posledice na uspešnost celokupnog servisa sigurnih kuća (počev od produženog boravka i uvećanog angažovanja stručnih radnika, do većeg procenta povratnica nasilniku ili nazad na servis sigurnih kuća).

U tom kontekstu poželjna je kvalitetnija saradnja centara za socijalni rad i Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), na definisanju posebnog programa i mera za sticanje kvalifikacija i subvencionisano zapošljavanje žrtava porodičnog nasilja, posebno kada se ima u vidu da su oba sektora pod ingerencijom istog ministarstva – Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Raskorak između uvreženih stavova i dostupnih podataka?

Stručni radnici u centrima za socijalni rad smatraju da ne bi trebalo da se bave zapošljavanjem i ekonomskom podrškom žrtvama porodičnog nasilja. Ovo je stav koji se može opravdati činjenicom da socijalnih radnika ima malo, da su preopterećeni poslom i da ne raspolažu kompetencijama u oblasti zapošljavanja.

U kom trenutku prestaje briga za dobrobit ovih životno i materijalno ugroženih žena? Ako se sve završava izlaskom iz servisa SK, zbog čega nam se ponovo vraćaju? Procena individualnih sposobnosti od strane voditelja slučaja, može da predstavlja prelomnu tačku u zapošljavanju žrtava, nakon čega bi se procenom njenih poslovnih sposobnosti mogli baviti stručnjaci iz NSZ.

Zbog čega zapošljavanje žrtava porodičnog nasilja nije prioritet? Ako su nam podaci dostupni, zašto ih ignorišemo?

Ako društvo želi da uči, napreduje i da se menja, treba da uči na relevantnim podacima, koji govore o potrebama korisnika i korisnica. A potrebe su negde sasvim očigledne, upravo kao kod žrtava nasilja.

Podaci iz Izveštaja o položaju i kapacitetima sigurnih kuća u Srbiji, realizovanog tokom 2019/2020. godine, uz podršku Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, pokazuju da su žrtve nasilja u velikoj većini ekonomski zavisne i da je ključ njihove potpune inkluzije u zapošljavanju. Zapošljavanje je ključno i za unapređenje performansi postojećeg servisa SK, kako u pogledu smanjenja troškova skraćivanjem boravka i smanjenim angažovanjem stručnih radnika, pa sve do smanjenja izuzetno velikog procenta povratnica počiniocu nasilja ili nazad na servis SK.

Da li postoji raskorak između prakse i potreba žrtava porodičnog nasilja?

U praksi ne postoji sistemsko rešenje za ekonomsko osnaživanje žrtava porodičnog nasilja kroz sticanje potrebnih kvalifikacija i subvencije za zapošljavanje.

Nedostaje saradnja NSZ i servisa sigurnih kuća, zbog čega su potrebe žrtava porodičnog nasilja zanemarene. S jedne strane, država žrtve visoko prioritizuje, spasava im život i osnažuje kroz psiho-socijalnu podršku, a onda propusti priliku da ih osposobi i zaposli i time trajno integriše u društvo. Nezaposlene i ekonomski zavisne, žrtve nastavljaju da budu žrtve…

Ako sistem odbija da sagleda potrebe i ako su zainteresovane strane neaktivne, žrtve nasilja su i tada žrtve, ali institucionalne nesaradnje. Taj status quo traje predugo. Da li stručni radnici treba da se bave ekonomskim osnaživanjem manje je važno od činjenice da sistem ne koristi sve svoje resurse.

Raskorak sa modom ili trendovima može da bude i simpatičan, ali raskorak između stavova i podataka i između prakse i potreba može da ima veliki uticaj na živote svih ljudi.

Tamara Savović

Tamara Savović

Tamara Savović je rođena 1982. godine u Zrenjaninu. Višu školu za obrazovanje vaspitača završila je u Subotici, zatim Pedagoški fakultet u Somboru, master studije na Pedagoškom fakultetu u Somboru. Trenutno na doktorskim studijama na Fakultetu za kulturu i medije, smer - komunikološke nauke. Zaposlena je na poziciji rukovoditeljke Sigurne kuće grada Sombora. U svom radu se zalaže za: borbu protiv nasilja nad ženama, žensko liderstvo, rodnu ravnopravnost, ekonomsko osnaživanje žena i socijalno preduzetništvo.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?