27.07.2020

Kese (Gazela)

Mirela stanuje na Gazeli. U kućici broj 67. Napravljenoj od kartona, bačenog pleha i šperploča. To je njena adresa. Ima dve sestre i brata. Ide u šesti razred.

Jednog dana, u školi su razgovarali na temu „sitnice koje nam mnogo znače“. Neki su govorili o mobilnim telefonima, patikama… Neki o zbirkama privezaka, neki o razglednicama dobijenim iz najrazličitijih delova sveta, dresovima, leksikonima. Mirela se sama javila. Nije bila ni jednog trenutka u dilemi.

Rekla je: kese. Obične kese. One su sitnice, ali i krupnice u njenom i životima njenih sestara i brata. Deca su je slušala sa nevericom, ali i interesovanjem. Nisu razumela, a opet, znali su da je devojčica uvek davala suvisle i tačne odgovore. Sigurno je i sad ozbiljna. Bila je vrlodobar đak.

– Kakve kese? Sa bombonama? Sa poklonima? Pitala su je naizmenično deca, ne dozvoljavajući da završi svoju priču.

– Obične kese, ponovila je jednostavno Mirela. Ja uvek čuvam kese jer znam da će mi pomoći. Ako pada kiša, naša kućica je pravo malo izbušeno sito sa bezbroj rupica na krovu koji tata stalno popravlja. Ništa ne vredi. Kad kiša pada napolju, pada i u našoj kućici. Ja tada u plastične kese, koje mi poklanja prodavačica u Bloku 28, sklonim ono što mi je najvažnije – školske knjige i sveske. I tada sam malo spokojnija, jer znam da neće pokisnuti, da će ostati suve.

– Kese su mi važne i kada idem u školu, nastavila je Mirela. Mama meni i drugoj deci stavi po jednu kesu na svaku nogu i veže oko kolena. Samo tako mogu da koračam kroz Gazelu i blato u naselju. Kada se dokopam asfalta, ja ih skinem i ostanem u čistim patikama. Jedino tako mogu da odem u školu, a da me ne vrate. Šta tetkice u školi briga što ja živim u blatu i ne mogu drugačije da ga pobedim. Ja čuvam svaku kesu koju dobijem. Svaka će jednog dana doći na red. Kad vidim da neko hoće da baci čiste kese, nije me sramota da zamolim da ih daju meni. Mnogo mi još kesa treba do kraja osnovne škole. I mojim sestrama i bratu. Znam da ih ljudi u svakodnevnom životu i ne primećuju, potcenjuju ih kao beznačajne i često ih bacaju kada dođu kući sa kupljenim stvarima u njima.

Đaci su ćutali. Učiteljica je rekla da je Mirela dala najbolji primer koliko obične stvari mogu da budu važne u našim životima.

Mirela je dobila peticu, a sutradan…. Učiteljica i deca iz odeljenja doneli su joj pregršt čistih, novih i šarenih  kesa…

Mirela je u stvari mnogo volela kišu i da bosa šljapka po baricama i pravi kolače od blata sa drugom decom iz naselja. Samo tada njene kese su se odmarale i čekale svoj red za važan zadatak – da sa njom ponovo krenu u školu.

***

Rado se sećam male Mirele, njene motivacije i rešenosti da vredno uči uprkos nemogućim preprekama za jednu malu devojčicu. Često prepričavam ovu priču na radionicama i edukacijama na kojima govorim, bez obzira na to koliko slušaoci imaju godina, a pre svega zbog onih koji uvek nalaze razloge kako nešto da ne urade i koji „čekaju“ uslove da promene svoj i život svoje dece. Mirela je uspela da prepozna rešenje.

Iako živimo u materijalnom svetu u kojem se gotovo sve meri novcem, i uspeh i socijalni krug u koje se krećemo, zadovoljstvo i sreća, ma šta oni značili – sitnice kojima smo okruženi, mogu biti ključ boljitka i promene. Vreme pandemije u kojem trenutno živimo, samo je ogolilo konstataciju i odgovor na pitanje: šta je zaista važno i šta zaista vredi u našim životima. Devojčica iz romskog naselja je tu lekciju rano naučila i ta lekcija je zapravo mnogo više od toga. Reč je o životnoj filozofiji koja pomera granice naših potreba i mogućnosti na koje mi sami možemo najviše da utičemo, pred kojom padaju svi izgovori  sveta odraslih da pojedinci sa socijalne margine zauvek ostaju nepopravljivi socijalni gubitnici i da nemaju nikakve šanse za boljitak. Svi koji su nezadovoljni svojim životom ili životom svoje porodice ili zajednice, treba poput male Mirele, da pronađu nevidljive i naizgled bezvredne kese za sebe kako bi promenili svoju životnu poziciju, a  time i kvalitet svog života. U svetu novca ipak nije i ne može da bude sve stvar novca.

Radmila Urošević

Radmila Urošević

Sociološkinja, novinarka, dramaturškinja, socioterapeutkinja, edukatorka, pripovedač. Objavila sedam knjiga od kojih knjige kratkih priča: „Pozdravi nekog“, „Bol za poneti“ i „Vratite mi moje koze“, sociološke studije: „Društveni položaj i modeli socijalne zaštite starijih lica u Beogradu“ (2009, Beograd, Čigoja i Institut socioloških istraživanja), „Bonton starenja ili demanti o starenju“ (2013, Čigoja,Beograd), „Starenje bez (auto)cenzure“ (2020, Beograd, Plavi krug). Napisala dve pozorišne predstave: „Vratite mi moje koze“ (2007-2010) i „Izvinite, koliko imate godina?“- omnibus, komediju od pet priča koji je poslednje tri godine na repertoaru Pan teatra.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?