13.07.2020

Omladinskim radom protiv faktora marginalizacije u ruralnoj sredini

SIPRU_BLog„Živimo u maloj sredini. Zašto bismo mi TO imali“, kaže mlada osoba u skorašnjem razgovoru na temu omladinske politike u Ćićevcu.  „TO“ o čemu je ova mlada osoba govorila i što bi njeni vršnjaci i vršnjakinje želeli da imaju, odnosi se na neki od sadržaja za kvalitetno provođenje slobodnog vremena mladih, na mogućnost da se čuje „glas mladih“ ili mogućnost da neka od ideja koje imaju (a imaju ih) bude saslušana, razmotrena, a možda čak i sprovedena u delo.

Prevelika očekivanja ili ipak ne?

Kad već ne postoji „TO“, mladi će biti u kladionicama i kafićima (jer njih naravno imamo u izobilju), a od strane ostatka stanoviništva biće proglašeni za nezainteresovane. Uz to, mogu dobiti i neke druge epitete ukoliko na primer ispolje probleme u ponašanju, pa su nezahvalni, bezobrazni i dodatno, ukoliko su u pitanju pripadnici/e neke manjinske grupe.

A šta se dešava ako su u pitanju mladi sa invaliditetom?

Ništa. Zar njih ima uopšte?

Nigde se ne viđaju, pa ko bi rekao da ih ima…

Ovakvu idiličnu sliku u Ćićevcu počela je da menja grupa entuzijasta ili bolje rečeno entuzijastkinja, koje su bile dovoljno hrabre da istražuju izvan granica zvanih „nemoguće“ i „nezamislivo“ i koje su rešile da se udruže i motivišu mlade osobe u svom okruženju da i sami zakorače izvan pomenutih granica.

Tako je u Ćićevcu 2015. godine nastalo Udruženje „Okular“. Ovo svakako nije bilo prvo, niti poslednje udruženje nastalo u Ćićevcu i okolini, ali jeste jedino koje se ozbiljno uhvatilo u koštac sa problemima marginalizovanosti i višestruke marginalizovanosti svojih sugrađanki i sugrađana. Mi nedostatak inicijative i želje za bilo kojom vrstom angažovanja nismo videle kao pasivnost pojedinaca/nki u našem okruženju, već kao kao posledicu nedostatka stvarnih izbora i nedostatka konkretne dobiti za pojedince. Zbog toga smo udruživanjem ličnih snaga i potencijala krenule da se angažujemo najpre u kreiranju nekih od mogućnosti izbora koji nedostaju, a potom i u prezentovanju konkretnih koristi i dobrobiti samim sugrađanima/kama.

Da bismo kreirale odgovarajuće sadržaje i motivisale sugrađane/ke za uključivanje, bilo je neophodno da najpre dobro poznajemo njihove potrebe, lokalnu sredinu i faktore koji dovode do marginalizacije, tj. isključivanja, a naročito specifičnosti opštine Ćićevac koje dovode do znatnog uvećanja rizika od višestruke marginalizacije i omogućavaju dug ostanak na marginama društva ili u krugu siromaštva.

Ove specifičnosti ogledaju se u tome što je Ćićevac siromašna opština, pretežno ruralnog tipa, gde egzistencija velikog broja osoba (uključujući i mlade) zavisi od različitih oblika socijalnih pomoći i socijalnih davanja. Život u ruralnom području naše opštine znači da su i osnovni resursi (poput zdravstvenih i obrazovnih ustanova) udaljeni i teže dostupni ili potpuno nedostupni. Mogućnosti za bilo koju vrstu ličnog razvoja i napretka skoro da ne postoje. Smanjene su mogućnosti za informisanje i bilo koju vrstu saznavanja, te sredina ostaje zatvorena za promene i prihvatanje bilo koje vrste različitosti, a otvorena za negovanje različitih vrsta predrasuda, stereotipa i tabu tema.

Inkluzivna kuća za decu i mladeNajteži je i najbitniji prvi korak – prva radionica, prvi trening, prva omladinska razmena, koji ćemo preći zajedno sa mladom osobom, osiguravajući da aktivnost u kojoj učestvuje bude pozitivno iskustvo. Naši prvi koraci ogledali su se u kreiranju prilika za uključivanje u volonterske aktivnosti (podrška starijim osobama ili deci sa invaliditetom, uređivanje javnih površina, organizacija javnih događaja i obeležavanje značajnih datuma) kao i prilika za druženje i kvalitetno provođenje slobodnog vremena (sportske i rekreativne aktivnosti, izleti, kreativne radionice i sl.). Ostvarile smo saradnju sa Unicefom i baš u Ćićevcu  je izgrađeno moderno inkluzivno igralište. Organizovale smo humanitarni bal i prikupile novac za adaptaciju i opremanje „Inkluzivne kuće za decu i mlade u Ćićevcu“, koja je postala omiljeno mesto za okupljanje i druženje dece i mladih. Unutar zidova ove naše „kuće“ oni pokazuju svoje najbolje osobine i najvrednije potencijale, stiču samopuzdanje i usavršavaju se u okviru različitih oblasti interesovanja. Deca i mladi sa problemima u ponašanju ističu se po vrednoći i humanosti. Prija im kada im zadajemo zadatke kroz koje mogu nam pomognu i osete se odgovornim (da predlože ideju za rad na sledećoj radionici, da budu podrška vršnjacima/kinjama sa invaliditetom, da budu inicijatori/ke novih radionica ili akcija i sl.). Neke od višestruko marginalizovanih osoba prvi put izlaze iz porodičnog okruženja, učestvuju u društvenim aktivnostima i formiraju svoja prva prijateljstva. Četvoro mladih sa invaliditetom su npr. trenutno angažovani kao novinari/ke, što je njihovo prva prilika da se osete društveno korisnim i ostvare novčanu nadoknadu.

Na ovaj način mlade osobe jačaju svoje lične i profesionalne potencijale, što će im omogućiti veću dostupnost resursa u zajednici i povećati njihove šanse za zapošljavanje i profesionalno napredovanje, što omogućava povratak sa društvenih margina.

Mi aktivno radimo na podsticanju „zone narednog razvoja“ tako što ih podstičemo da i sami iznose ideje, da kažu „šta ih žulja“ i da to pretoče u predlog projekta koji će naći put do odgovarajućeg donatora. Pružamo im aktivnu podršku i superviziju prilikom planiranja i sprovođenja različitih radionica, akcija, javnih događaja, učešća u aktivnostima drugih organizacija i sl. Omogućujemo im potpuni uvid u aktivnosti naše organizacije i punu participacija, čime oni postaju ravnopravni akteri ili deo jedne velike porodice (kako mi volimo da kažemo), umesto instrumenata za ostvarivanje cilja nekoliko rukovodećih osoba u organizaciji. Ovu razliku mladi veoma dobro prepoznaju i to je ono što će ih opredeliti da ostanu ili odu.

Dok sprovodimo aktivnosti sa decom i mladima ili za decu i mlade, istovremeno delujemo i na lokalno okruženje, tako što ih informišemo, ukazujemo na društvene probleme i moguća rešenja, a što je najbitnije ukazujemo na to da život u maloj sredini ne mora da predstavlja ograničenje, već se može koristiti kao značajan potencijal!

Suzana Gajić Jovanović

Suzana Gajić Jovanović

Rođena 3.12.1988. u Kruševcu. Master pedagoškinja sa decenijom iskustva rada u sistemu socijalne zaštite i civilnom sektoru. Stefanova mama. Zaposlena u Centru za socijalni rad i jedna od osnivačica Udruženja “Okular” u Ćićevcu. Zalaže se za socijalno uključivanje i kreiranje inkluzivne lokalne zajednice i društva. Feministkinja, humaniskinja, borkinja za ljudksa prava i pravdu. U procesu edukacije za bavljenje sistemskom porodičnom terapijom i za primenu NTC programa u podsticanju razvoja dece.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?