26.06.2020

Povratak u normalu i obrazovanje nakon lečenja od raka

Lečila sam se od osteosarkoma, oblika raka kostiju, tokom IV razreda srednje škole. Te godine sam u školi provela ukupno 3 nedelje i 1 dan. Srednju školu sam završila polaganjem razrednih ispita. Kako je prijemni prošao, bila sam veoma nezadovoljna što neću odmah studirati. Dok sam odbrojavala poslednje hemioterapije nisam zamišljala da će mi biti potrebno vreme da se naviknem na život bez bolnice, da ću morati malo da odmorim, da će kontrole biti česte. Nisam čak mislila ni da ću strepeti pred svaku kontrolu, da ću se plašiti mogućnosti da se bolest vrati. Ono što nisam znala je i da mi je tih godinu dana odmora bilo potrebno.

Pre svega, mom organizmu je bilo potrebno nekoliko meseci da se oporavi, da ojača, da se krvna slika normalizuje i stabilizuje, da prestanem da budem bleda, da kosa poraste dovoljno da prekrije glavu. A što je najvažnije, trebalo je i da proradim to veliko iskustvo. Trebalo je i da se naviknem na kontrole, koje su u početku bile na mesec dana pa su se postepeno proređivale. U zavisnosti od vrste maligniteta, kontrole se mogu obavljati i do deset godina nakon završenog lečenja, dok je preporuka celoživotno praćenje zbog potencijalnih dugoročnih posledica. Kontrole obično zahtevaju da se različiti pregledi – laboratorijske analize krvi, rentgeni, ultrazvučni pregledi, skeneri, magnetne rezonance obave ranije da bi se sa rezultatima došlo kod onkologa. Ti pregledi se mogu obavljati čak i tokom nekoliko dana što može dovesti do izostajanja iz škole/fakulteta/ sa posla.

Zbog čega je vraćanje u obrazovne tokove veliki izazov za decu i mlade koji su završili sa lečenjem?

Pre svega, tokom lečenja je propušteno veliko gradivo. Iako se za osnovnu školu organizuje nastava u bolnici (OŠ „Dr Dragan Hercog“) ili ukoliko je moguće, nastava kod kuće, učenje nije prioritet tokom lečenja. Zbog terapija deca i mladi su malaksali, povraćaju, nemaju snage, koncentracije i kapaciteti za učenje su smanjeni. Međutim, i pored toga učenje je moguće i veoma je važno jer se deca i mladi okupiraju novim sadržajima, vraća se neki osećaj „normale“, ali svakako je nedovoljno i nemoguće savladati svo predviđeno gradivo. Problemi sa koncentracijom i učenjem se nastavljaju i nakon lečenja i potrebna je podrška u tom procesu. Za dete i mladu osobu koja se lečila od raka proces vraćanja u školske klupe je manje stresan ukoliko se vraćaju među vršnjake koje poznaju i koji im mogu biti podrška tokom učenja i ponovnog navikavanja na školu.

Dalje, decu i mlade lečene od raka brine reakcija njihovih vršnjaka. Vraćaju se u školu bez kose, neki od njih i bez nekog dela tela ili sa različitim posledicama što utiče na sliku njih samih o sebi i pojavljuje se nedostatak samopouzdanja. Propustili su mnogo gradiva, a takođe „zaostaju“ i u druženju sa drugovima i drugaricama iz odeljenja. Putem društvenih mreža, posetama, šetnjama u dogovoru sa drugom/drugaricom koji/a se leči, održavanje kontakta jeste moguće. Kontakt sa vršnjacima je veoma važan za dete/mladu osobu koja se leči, jer smanjuje osećaj izolovanosti koji se javlja zbog vremena provedenog u bolnici. Takođe, olakšava proces vraćanja u „normalne“ tokove nakon lečenja.

Kako reaguju vršnjaci na povratak nekoga ko se lečio/la od raka?

Vršnjaci reaguju različito na osobe koje su lečene od raka, u zavisnosti od uzrasta, predznanja o raku, straha koji osećaju, predrasuda, toga koliko im je objašnjena situacija. Vršnjaci podržavaju, prihvataju, pomažu, ali neki i odbacuju, rugaju se, izbegavaju, ismevaju, dok ponašanje nekih od njih jeste neki oblik vršnjačkog nasilja. Kako bi se sve ovo preveniralo, potrebna je i podrška vršnjacima, neki vid pripreme i objašnjenja kako bi bolje razumeli specifičnost situacije i njihovu ulogu u procesu vraćanja njihovog školskog druga/drugarice u školu. Normalno je da ne znaju o raku, da imaju strahove i predrasude. Zato je važno edukovati ih kako bi se strahovi i predrasude smanjile.

Održavanjem radionica u srednjim školama čiji je cilj da informišemo vršnjake o raku, o lečenju, njegovom uticaju i posledicama kako bismo smanjili strah, predrasude i neznanje pokušavamo da doprinesemo rešavanju tog problema. Kroz razgovor sa njima ukazujemo im na važnost njihove podrške mladoj osobi koja je završila sa lečenjem i koja treba da nastavi školovanje. Povratne informacije koje smo dobili od učesnika/ca na radionicama govore da smo uspeli u toj nameri – srednjoškolci su imali više znanja o raku, razbili smo neke najčešće predrasude i smanjili socijalnu distancu prema mladima lečenim od raka.

Koja je uloga nastavnika/ca?

U procesu povratka u školu i učitelji/ce i nastavnici/ce imaju veliku ulogu. Oni/one uglavnom nisu dovoljno obučeni, senzitivisani za rad sa decom koja su se lečila od raka. Takođe, i oni/one imaju svoje strahove, predrasude, nedovoljno znanja o specifičnosti situacije, kao i o posledicama lečenja. Ne znaju kako da pristupe detetu/mladoj osobi, kako da olakšaju povratak u školu, procesu učenja, da ne naprave „medveđu uslugu“ zbog preterane popustljivosti, a opet da ne budu ni prestrogi. Kako bi se bolje informisali o ovoj temi, kao i za rešavanje nekih dilema, nastavnici/ce mogu da pročitaju priručnik koji će im dati smernice i odgovore na neka pitanja.

A roditelji?

Najznačajniji akteri koji imaju ulogu prilikom povratka u školu su roditelji. Kako je rak bolest koja pogađa sve članove porodice, tako i nakon završenog lečenja je svima potrebno da se oporave, odmore, da prorade to veliko i teško iskustvo. Tako i roditelji moraju da se nose sa svojim strahovima od povratka bolesti, brigama kako će biti detetu u školi, da li će moći da isprati nastavu, da uči, kako će vršnjaci prihvatiti dete, kako će nastavnici reagovati. Iz želje da zaštite dete i da mu/joj olakšaju, mogu da odlože povratak u školu, ili da budu nedosledni u toj odluci i da detetu često dozvole da izostane iz škole. Takođe, to može dovesti do prezaštićavanja deteta/mlade osobe i smanjenja njene samostalnosti. Kako bi prebrodili svoje strahove, i roditeljima je potrebna podrška.

Svi navedeni akteri su izuzeteno važni u procesu resocijalizacije dece i mladih koji su se lečili od raka. Od podrške nakon lečenja zavisi oporavak, i fizički, i mentalni, i emotivni, što utiče na kvalitet života cele porodice. Mladi lečeni od raka sa adekvatnom podrškom imaju više samopouzdanja, teže postignućima i imaju kvalitetniji život.

Klikom ovde možete pogledati film u kome deca i mladi lečeni od raka govore o svojim iskustvima u školi nakon završenog lečenja. Ukoliko se vaše dete nakon završenog lečenja vraća u školu, pišite nam na roditelji@cikaboca.org i mladice@mladice.org.

Milkica Dimitrijević

Milkica Dimitrijević

Rođena sam 28. 10. 1991. u Beogradu. Lečila sam se od osteosarkoma kada sam imala 18 godina. Jedna sam od osnivačica grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Od 2012. radimo na osnaživanju dece i mladih lečenih od raka. Otvorenom pričom o našim iskustvima smanjujemo neznanje i predrasuda. Verujem da svi zajedno kao članovi i članice društva činimo svet boljim svakodnevnim malim koracima.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?