23.06.2020

Deca u doba COVID-19 ili kako da isključeni ne budu još isključeniji?

Pandemija virusom COVID-19 uzdrmala je planetu na mnogo načina, među kojima je prvi zdravstveni aspekt. Dok se o dalekosežnim posledicama diskutuje, analizom društvenih promena u vreme pandemije – vidljivo je da su deca skrajnuta iz žiže interesovanja. Razlozi za to se samo delimično kriju u tome što na sreću nisu podložna visokom riziku od oboljevanja od COVID-19, ali i zato što problemi sa kojima se deca sreću ponovo nisu na vrhu prioriteta ili se njima manje bavimo, pa su i manje vidljivi. Manje bitni – svakako nisu.

Isključivanje dece u svakom vremenu i situaciji prepoznaje se u okoštaloj floskuli: Reći će ti se kad porasteš. Ona je opis društvenog konsenzusa u kome biti dete znači i biti isključen iz važnih pitanja koje su odrasli prećutno obeležili oznakom rezervisano za odrasle. Ovaj model u kome počinješ da se pitaš kada odrasteš sporo se menja i u našem društvu. Politike za decu i dalje retko i na nivou incidenta uključuju decu, a čini se da i vladin i nevladin sektor prečesto sebi daje za pravo da kroji sudbinu dece, bez da suštinski poznaje i uvažava njihova mišljenja, stavove i osećanja. Participacija dece još uvek se meša sa dekorativnom ulogom – kada je njihova prisutnost samo fizička ili simbolička, bez suštinske uključenosti.

Već površnom analizom postaje jasno da isključenost nije fenomen za koji je u društvu odgovorna isključivo vlada, već da decu izoluju i porodica, mediji, civilno društvo, pa i druga deca. Decu smatramo isključenom ne samo kada su izložena neodgovarajućim okruženjem koje ih neće zaštititi od nasilja, zloupotrebe i eksploatacije, već i onda kada nemaju pristup osnovnim dobrima i uslugama i tako im se osujećuje mogućnost da u budućnosti ravnopravno participiraju u društvenim procesima.

Između potreba i mogućnosti: preporuke i realnost

Komitet za prava deteta je već početkom aprila izrazio zabrinutost zbog položaja dece u celom svetu, a posebno ugrožene dece, zbog efekata pandemije COVID-19, a istakli su da pandemija na mnogu decu ostavlja jake fizičke, emocionalne i psihičke negativne posledice, posebno u državama koje su proglasile vanredno stanje i uvele zabrane kretanja. Komitet je pozvao države da prilikom preduzimanja mera za suzbijanje zdravstvene pretnje koju donosi pandemija poštuju prava deteta predloženim merama.[1]

Kada su deca u pitanju, u našoj zemlji su se na terenu, uprkos zalaganju da se spreči širenje infekcije, pojavili i razni izazovi: od činjenice da deca nisu obuhvaćena vanrednim merama finansijske podrške građanima, preko nemogućnosti poštovanja preporučenih zdravstvenih mera za decu koja žive u nehigijenskim divljim naseljima bez vode i struje, do toga da je online obrazovanje u Srbiji koje se odvija preko kanala Radio-televizije Srbije (RTS) i internet platformi za učenje, i uz pokušaje obezbeđivanja alternativnih rešenja, određene grupe dece isključilo iz obrazovnog procesa.

Što se obrazovanja tiče, izvesno je da je siromašnoj deci (koja žive u nehigijenskim naseljima bez struje, deci bez računara i pametnih telefona, TV prijemnika, bez interneta itd…) pristup online učenju nemoguć. Problemi su se pojavili i u porodicama u kojima ima više dece nego uređaja preko kojih bi nastavu pratili i sa nastavnicima komunicirali, kao i ukoliko roditelji nemaju kapacitete da deci pomognu pri učenju. Činjenica je da deca ni na jedan način nisu bila uključena u bilo kakvo istraživanje koje bi dovelo do najuspešnijeg modela rešavanja ovog pitanja.

U posebno komplikovanoj situaciji našla su se deca sa smetnjama u razvoju i njihovi roditelji/staratelji, što zbog specifičnih potreba, što zbog kašnjenja preciziranja mera u okviru vanrednog stanja koje su jasno definisale ostvarivanje potreba, poput slobode kretanja, na primer. Kada je u pitanju obrazovanje, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zahtevalo je da škole organizuju online nastavu i po individualnom obrazovno planu (IOP), ali je istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije[2] pokazalo da je od 98 roditelja i staratelja koji su odgovorili na CINS-ov upitnik, svaki sedmi naveo da se nastava po IOP-u uopšte nije sprovodila u vreme vanrednog stanja. Umesto toga, neki su materijale za rad sa decom ili savete dobijali od udruženja, ličnih pratilaca ili defektologa. Većina škola koje su decu ostavile bez IOP-a za to nije dala jasno obrazloženje.

Tokom aprila su i ekspertkinje UN za ljudska prava uputile apel državama da pojačaju mere zaštite, upozorivši da su za vreme epidemije COVID-19 deca podložnija nasilju, trgovini ljudima, seksualnom nasilju i eksploataciji. Apelovale su na vlade da se postaraju da službe zaštite dece i unutrašnjih poslova budu na raspolaganju i pristupačne svoj deci, uključujući besplatne SOS telefone i SMS servise dostupne 24 sata, službe za psihološku i socijalnu podršku na daljinu i mobilna prihvatilišta za maloletna lica. „Tamo gde ne postoje te službe od vitalnog značaja, žrtve su primorane da trpe zlostavljanje i nasilje upravo od onih koji se staraju o njima ili od najbližih ljudi od poverenja…“, naglasile su.[3]

Iako još uvek ne postoje merljivi podaci o nasilju nad decom u uslovima pandemije u Srbiji, primetno je da nisu uspostavljene savetodavne psihosocijalne online usluge za decu dostupne 24 časa, koje ni u redovnim okolnostima nisu apsolutno održive i oslonjene su na civilno društvo. Iako je u periodu vanrednog stanja zabeleženo skoro 50 odsto manje zvaničnih prijava nasilja nad ženama i decom policiji, istovremeno je bilo tri do pet puta više poziva nego inače putem SOS telefona i nevladinim organizacijama, a svi SOS telefoni u Srbiji imali su povećan broj poziva noću.

Mentalno zdravlje dece u uslovima izolacije i izloženosti strahu od nepoznatog posebno je važna tema. Iako je bilo izvora koji su decu na primeren i prilagođen način informisali o pandemiji (poput UNICEF-a i SZO), procenjuje se da su deca unutar porodica preko sredstava javnog informisanja i interneta bila izložena i štetnim i uznemirujućim informacija. Jedna od njih je da su u medijima deca nazivana opasnim prenosiocima što svakako može biti zbunjujuće i nepodsticajno za dete.  Psiholozi savetuju da decu ne treba isključivati, već primereno uzrastu i zrelosti informisati o situaciji, a tinejdžere treba tretirati ravnim sebi i kao osobe koje svojim odgovornim ponašanjem mogu da spreče dalje širenje infekcije.

Deca uplašena i izolovana, a žele da budu uključena

Što se tiče prenošenja glasa dece i njihovog uključivanja, internacionalna organizacija World Vision upravo je objavila rezultate istraživanja Glas dece u vreme COVID-19 sprovedenog u martu i aprilu. Istraživanje je uključilo 101 dete iz 13 država, online anketom. Vodila su ga dva odrasla istraživača i 12 mladih lidera starih od 13 do 18 godina i imalo je tri težišta: kako se deci promenio život, kako da deca ostanu sigurna, ali mobilisana protiv infekcije COVID-19 i šta deca očekuju kao dalje korake.

Istraživanje je pokazalo da su sva deca izdvojila tri bitna faktora koja su se promenila za vreme pandemije: prekid redovnog školovanja, emocionalni stres izazvan prvenstveno potrebom za socijalnom distancom i porast siromaštva. Čak 71 odsto dece je izjavilo da se osećalo izolovano i usamljeno, a 91 odsto se susrelo sa uznemirujućim osećanjima kao što su: bes, anksioznost i strah od dugoročne izolacije. Istovremeno, sva deca su izrazila želju da budu uključena u proces borbe sa pandemijom, koristeći sve dostupne kanale online edukacije i uticaja kroz vršnjačku podršku. World Vision se na osnovu nalaza istraživanja obratio vladama država, Ujedinjenim nacijama, internacionalnoj zajednici i civilnom društvu sa preporukama.[4]

U našoj zemlji je Mreža organizacija za decu Srbije – MODS, uz podršku svojih članica, sprovela istraživanje Biti dete za vreme pandemije COVID-19[5]. U istraživanju je učestvovalo 1571 dete od 5 do 18 godina, preko onlajn upitnika. Tokom izrade upitnika konsultovana je grupa dece aktivista iz organizacije Prijatelji dece Srbije. Neki od nalaza istraživanja su: Deca koja imaju porodično okruženje koje je više podržavajuće bolje se prilagođavaju na krizu i vanredno stanje; Većina dece je za virus saznala preko televizije ili interneta, samo petina od roditelja; Na prvom mestu deca se brinu za zdravlje bliskih osoba, članova porodica, ali i drugih ljudi, uključujući brigu o tome da neko od njih može umreti; Određeni procenat dece postavlja egzistencijalna pitanja (da li će porodica imati dovoljno novca i hrane i boje se mogućnosti dodatnog ograničavanja slobode i novih zabrana kretanja); Deca svoje brige najčešće dele sa roditeljima, zatim drugarima i drugim članovima porodice, i na kraju sa nastavnicima; Najveći broj dece (83.3%) izjavilo je da nema problema sa onlajn nastavom; Čak 14.7% dece nema pristup računaru.

Pandemija COVID-19 za ceo svet je novo iskustvo, čije se posledice tek analiziraju, a nanete štete otklanjaju. Kada su u pitanju deca, neophodno je da svaka država razvije smernice za podršku deci u sličnim situacijama i što je izuzetno važno – u izboru rešenja ne zaobiđe da pita decu šta ona misle o tome. Samo na taj način može se doneti trajna promena da već isključeni ne budu još više isključeni, što se posebno odražava na decu iz najosetljivijih grupa – decu sa smetnjama u razvoju, romsku i decu u uličnoj situaciji, decu iz jednoroditeljskih porodica i porodica bez prihoda, decu migrante i dr.

Vlada Republike Srbije upravo je usvojila Strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2020. do 2023. godine sa dvogodišnjim akcionim planom, za koju se nadamo da će unaprediti položaj dece. Ipak, u Planu rada Vlade Republike Srbije za 2020. nije predviđeno da se među aktima koje Vlada predlaže Narodnoj skupštini nađe i Predlog zakona o pravima deteta i Zaštitniku prava deteta, što su predviđali planovi za prethodne dve godine. Uzimam sebi za pravo da kažem da je to neophodan korak da se tretman dece u našem društvu, kao i njihova puna uključenost u društvo trajno i sistemski unapredi. Ostaje potreba, a i nada da će se ovo, a u interesu svakog našeg deteta, promeniti. Pre nekog sledećeg planetarnog izazova.

—————
[1] https://tbinternet.ohchr.org/Treaties/CRC/Shared%20Documents/1_Global/INT_CRC_STA_9095_E.pdf
[2] https://www.cins.rs/pojedina-deca-sa-poteskocama-u-ucenju-ostala-bez-nastave-tokom-korone/
[3] https://news.un.org/en/story/2020/04/1061282, https://news.un.org/en/story/2020/05/1063342
[4] https://www.worldvision.ch/fileadmin/downloads/Publikationen/WV_report_childrens_voices_in_times_of_COVID-19_Final.pdf
[5] http://zadecu.org/wp-content/uploads/2020/04/Analiza_biti_dete_cov_19.pdf

Iva Eraković

Iva Eraković

Ja sam Iva Eraković, rođena sam 1973. u Beogradu. Diplomirala sam novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Važan deo svog profesionalnog života provela sam u medijima kao novinarka i urednica. Od 2011. godine izvršna sam direktorka organizacije Prijatelji dece Srbije. Verujem u društvenu promenu kroz lični angažman na pomeranju granica, kretanju i razmeni, a ulaganje u decu i mlade smatram esencijom pravednog društva. Uživam u pisanju i muzici. Mama sam tri ćerke, Srne, Mile i Lane.

  1. Ljiljana Ostojic (Odgovori)

    Bravo, svako ko ima dete, svoje, ili u porodici, kod dragih prijatelja… treba ovo da procita i osvesti kako se ponasati. I kako reagovati u situaciji pandemije koja nas sve okruzuje i zadire u sve pore nasih zivota!
    Ljiljana

    on Tuesday 23, 2020