12.06.2020

Kad socijalno uključivanje najbolje „radi“

Gordana

Gordana sedi ispred mene i krši ruke. Te godine se razvela, ostala bez posla i doživela moždani udar. Mnogo je i kad se samo priča. Sada je dobro, kaže, koliko može da bude i došla je u opštinu po pomoć. Ima dvoje maloletne dece, sada ih i formalno, samohrano podiže. Šije, kreativno prepravlja i popravlja tuđe odevne predmete svojih ukućana na porodičnoj šivaćoj mašini i tako dopunjuje kućni budžet. Dok posmatram njeno umorno lice, iznenada mi pade na pamet ideja. Predlažem joj da postane volonterka Volonterskog servisa Zvezdare i pomaže starijim i nemoćnim licima u kućnim uslovima. Gleda me iznenađeno dok joj objašnjavam kako je organizovano volontiranje na Zvezdari.

Danas, devet i po godina kasnije, Gordana je jedna od najsavesnijih i najpouzdanijih volonterki sa najdužim volonterskim stažom. Sa osmehom se seća našeg razgovora iz te 2010. godine i, na moje pitanje, da li je tada razmišljala – da li je ova žena normalna – došla sam po pomoć za svoju porodicu, a ona mi nudi da ja drugima pomažem, Gordana uz osmeh potvrdno klima glavom. U međuvremenu Volonterski servis ju je preporučio socijalnim kooperativama koje se bave starim zanatima i dobila je stalni honorarni posao. Kaže da nije mogla da dobije bolju pomoć za sebe od prikuljučenja volonterima u trenutku kada je bila očajna.

Vera

Veru, tada šezdesetosmogodišnju penzionerku, upoznala sam u Savetovalištu za pojedince i porodice. Bila je depresivna posle smrti starijeg sina. Nije znala kako da započne dan. Ispijanje kafa sa komšinicama joj nije davalo predah od tuge koju je osećala, a unuci su samo na tren bili radost i pauza od tužnih misli i osećanja nemoći. Zamolila sam je da nam ponekad pomogne u organizaciji mesečnih sastanaka, edukacija i radionica tako što će kuvati kafu i pripremati osveženje za učesnike. Uskoro je Vera bila redovna u našem Servisu i sama se priključivala različitim aktivnostima. I tako šest punih godina.

I Gordana i Vera često su govorile na različitim skupovima o tome kako i u kojim životnim okolnostima su počele da volontiraju, koliko je njima pomagala činjenica da drugima pomažu i koliko je volontiranje dobar model u socijalnom uključivanju, iako prethodno o socijalnoj isključenosti nisu imale nikakve informacije i saznanja. Obema je zajedničko da su bile otvorene za ljude oko sebe kao i aktivnosti koje sam im predložila, što su najvažniji preduslovi da socijalno uključivanje proradi i uspe. Kada sam ih pitala šta znaju o socijalnoj uključenosti, nisu znale da objasne i rekle su da im sve to zvuči mnogo komplikovano,ali potpuno je jasno da su osećaj pripadnosti zajednici, nova poznanstva i aktivacija uticali na humanizaciju, osnaživanje i socijalizaciji u njihovim životima.

Da im je neko držao teorijsko predavanje o ovim temama, rekle su da ne bi bile inspirisane u onoj meri kao kada su čule o konkretnom programu volontiranja koji se organizovao i realizovao u njihovom okruženju sa krajnje životnim sadržajem i humanim ciljem. I sada, kada im je objašnjeno značenje pojmova socijalne isključenosti i uključenosti, one tvrde da kod njih i dalje izazivaju prvu asocijaciju na nešto nepoznato i apstraktno, komplikovano, nedostupno i za njih nemoguće.

Sigurna sam da bi u našem neposrednom okruženju bilo mnogo manje usamljenih i pasivnih ljudi ako bi im se postojeći programi predstavili na jednostavniji i dostupniji način. Aktivnost informisanja o postojećim programima treba da promovišu profesionalci u javnom i civilnom sektoru i – posebno, mediji koji imaju veliku moć u predstavljanju dobrih primera pojedinaca i/ili organizacija koje se bave osnaživanjem i pružanjem pomoći ljudima koji su u životnoj krizi, usamljeni, zaboravljeni, nesigurni u svoje mogućnosti i sopstvenu važnost za društvo u kome žive.

Socijalna uključenost nije i ne treba da bude pitanje statusa, obrazovanja i novca, kao ni ekskluzivno pravo pojedinca, što predstavlja jednu od najčešćih predrasuda i zabluda vezanih za uključivanje pojedinca u život zajednice. Da bi se osećali bolje u svojoj koži, da bi im pokazali da je svako od nas, ali baš svako, važan i za zajednicu i druge pojedince, potrebno je  približiti aktivnosti i sadržaje koji su u direktnoj korelaciji sa aktivacijom pojedinaca i uključivanjem u sredinu u kojoj žive. Ako biste pitali Gordanu i Veru s početka ove priče, rekle bi vam da je volontiranje promenilo njihovo mišljenje o sebi samima, o problemima koje imaju i načinima kako se nositi sa njima. Naučile su da je i drugim ljudima teško, nekima i teže od njih, upoznale su mnogo kvalitetnih ljudi koji takođe pomažu drugima dok i sami imaju svoje lične probleme, a sa nekima od njih postale su prijatelji. Nekoliko puta su gostovale u medijima i govorile o svojim iskustvima i tako, na kraju, naučile da su zaista važne za zajednicu u kojoj žive. Njihova svedočenja najbolji su demanti predrasuda da je socijalno uključivanje „nemoguća misija“ ili pitanje građanskog ili finansijskog statusa.

U svom neposrednom radu sa pojedincima koji dolaze sa paketom svojih ličnih i porodičnih problema, često im predlažem da pokušaju da volontiraju prenoseći svoje znanje, iskustvo i odvajajući sasvim malo vremena za pomoć drugima, recimo dva sata nedeljno. Na početku takvih razgovora redovno sledi faza začuđenosti, neverice. Ali, mnogi su pomoć za sebe pronašli u aktivnostima usmerenim na druge ili u rešavanju ekoloških ili humanitarnih problema u zajednici. U prevazilaženju predrasuda i strahova pojedinaca „da li će moći ili znati“ da se „socijalno uključe“ potrudimo se da o ovim socijalnim problemima mnogo više govorimo iz cipela običnih ljudi kojih se ovi „termini“ duboko tiču i – konačno, kojima su i namenjeni. Na taj način najefikasnije ćemo prevenirati predrasude i mnogo više pojedinaca bez obzira na vrstu različitosti, osnažiti i uključiti u zajednicu.

Radmila Urošević

Radmila Urošević

Sociološkinja, novinarka, dramaturškinja, socioterapeutkinja, edukatorka, pripovedač. Objavila sedam knjiga od kojih knjige kratkih priča: „Pozdravi nekog“, „Bol za poneti“ i „Vratite mi moje koze“, sociološke studije: „Društveni položaj i modeli socijalne zaštite starijih lica u Beogradu“ (2009, Beograd, Čigoja i Institut socioloških istraživanja), „Bonton starenja ili demanti o starenju“ (2013, Čigoja,Beograd), „Starenje bez (auto)cenzure“ (2020, Beograd, Plavi krug). Napisala dve pozorišne predstave: „Vratite mi moje koze“ (2007-2010) i „Izvinite, koliko imate godina?“- omnibus, komediju od pet priča koji je poslednje tri godine na repertoaru Pan teatra.

  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?