Iza rešetaka (foto: Igor Čoko)

Foto: Igor Čoko

Pre sad već deceniju, posmatrajući oko sebe vrenje habitata u kome sam bitisao zapisao sam sledeće stihove:

Pitali su me kakvi smo između sebe:
I začudo mada svi nose neko breme nečisto
biti Srbin, Mađar ili Rom ko zna zašto nije isto.
A svako gleda drugog da prevari, ošamari ili makar ogrebe.

Ta strofa, oko koje se kasnije svila cela pesma, me je na neki način proganjala i proganja do dan danas.

Elem, još jedno od mojih verovanja je ono u „ciklične krugove”. Dakle, sve ima svoj početak, manju ili veću dužinu trajanja i obavezan kraj. Shodno tome, logično bi bilo da ništa nije beskrajno ali u habitatu sa početka ovog teksta ipak postoji jedan izuzetak koji prkosi svim pravilima. Naime, konstantnim ponavljanjem u svim uslovima tog mesta dokazalo se da je ljudska glupost beskrajna. Čovek bi pomislio, makar gledajući strane filmove, da zajednička muka spaja ljude. To je verovatno samo zato što protagonisti tih filmova nisu sa Balkana. Mi jednostavno volimo podele. Počev od onih istorijskih na rojaliste i republikance, pa do ovih današnjih sitnijih na gradove, sela, krajeve, navijačke grupe i slično. I tako dođemo do paradoksalne situacije da na mestu gde fali kvaka sa unutrašnje strane vrata, gde nema jaja na oko za doručak jer ih je jednostavno prekomplikovano ispržiti za toliki broj ljudi, gde nema čak ni obične viljuške, kojom se ponosimo još od srednjeg veka, zato što može biti upotrebljena kao „oružje”, umesto da ima više ljudskosti i razumevanja ima ih nažalost manje.

Koliko god stanovnici svakodnevne Srbije mislili da su ostankom sa ove strane zida iznad onih koji su prekršili društvene i zakonske norme, prava istina je da je paralelna Srbija samo malo surovije izvitopereno ogledalo ovih prvih. Pa tako u njoj zavisno od podneblja u kome se njene zatvorene zajednice nalaze, srećemo razne podele i ugnjetavanja.

U „Zabeli” dominantni „naši” često „gaze” pripadnike vlaške nacionalne manjine. U „Mitrovici” ulogu Vlaha igraju Mađari, a u „Nišu” bar jednom godišnje stradaju „Pazarci”. Što se tiče manjih ustanova, one prate trend ovih većih samo sa varijacijama na temu i pritom i ona većina i one stradale manjine imaju još jednu kastu ispod, a to su Romi.

E sad, Roma ima veoma puno u institucijama paralelne Srbije, i to iz raznih razloga od viška loših životnih uslova pa do manjka elementarnog obrazovanja, ali to nipošto ne znaci da su oni manje vredni ljudi. Često sam uprkos protivljenju drugova iz redova „naših” funkcionisao sa „manjinama“ pa bi ih u razgovorima pitao što se ne ujedine sa Romima, jer onda bi stanje na svim mestima otprilike bilo „pola naprema pola” i onda niko ne bi imao većinu, a samim tim ni mandat da vlada nad nekim drugim. Međutim, dobijao sam poražavajući odgovor. U globalu, čast izuzecima, svima njima je lakše kad znaju da ima neko ko prolazi gore od njih.

Naravno, formalni sistem se jasno izjasnio kroz zakon o izvršenju krivičnih sankcija da je ovo o čemu pričamo zabranjeno i pobrinuo se represalijama da se takvi slučajevi sankcionišu kao primer ostalima. Problem sa pošteno zamišljenom idejom „ne diraj nikog pa nećeš ni biti kažnjen” se pruža na dva fronta. Prvi, nerealno je plašiti osuđenike kaznama kad posle dužeg broja godina svi počnu zbog hronične dosade kao mantru da ponavljaju: i promena na gore je ponekad dobra, i korak u samicu ponekad je odmor. I drugi, zakon pišu pametne glave, ali ga sprovode obični ljudi. Recimo to ovako: osuđenici posle dovoljno vremena počnu da liče na one koji ih čuvaju, ali naravno taj proces ide i u obrnutom smeru, pa je ponekada iznimno teško ubediti stražara pripadnika „naših” da jednako poštuje prava i štiti svakog osuđenika, pa čak recimo i Mađara koji je došao u zatvor zato što je mučio i ubio Srbina.

Svojevremeno, dok je prvi paviljon u Mitrovici u proseku imao osamdeset ljudi u sobi, moja malenkost je pokušala da da doprinos rušenju tih čuvenih „oduvek tradicija”. Pa sam tako iskoristio svoju poziciju u neformalnom sistemu i uveo neku vrstu socijalnog programa. Trudili smo se na razne načine da svaka individua u sobi ima celu odeću, jedan obrok dnevno koji se razlikovao od državnog menija, pola kutije cigareta i jednu kafu. Na kraju je to tako dobro išlo da je posle par meseci veliki broj sapatnika, bez obzira na nacionalnu pripadnost, iz drugih soba želeo da pređe kod nas. Bukvalno se čekalo mesto. A onda se desila secka. „Naši”, među kojima je bilo i mojih drugova, su me pozvali na sastanak. Većina neformalnog sistema je odlučila da zavodska populacija nije spremna za moj napredni eksperiment. Izlišno je reći da sam bez obzira na lepi ton molbe morao da se povučem kao jedinka. Ono što me je najviše frapiralo je bila indiferentnost baš tih manjina kojima su uslovi naše sobe najviše pogodovali. One, kao i svi drugi, su prihvatile povratak starog sistema bez i jedne reči protivljenja kao da je to nešto normalno samo po sebi…

Šta je zlostavljanje starijih?U poslednjih nekoliko godina u svetu, ali i u Srbiji, počelo je da se mnogo češće i otvorenije govori o diskriminaciji i zlostavljanju starijih osoba. Javnost ali i profesionalci, istraživači i sami stariji, mnogo više su upoznati sa ovim problemom i to zapravo više nije i ne treba da bude samo privatna stvar. Neke od razvijenijih zemalja, shvatajući da se radi o velikom javnozdravstvenom i društvenom problemu, počele su da prave akcione planove i da donose zakone koji će štititi starije žene i muškarce od diskriminacije i zlostavljanja, ali takođe da donose oštrije kaznene mere za nasilnike i da razvijaju usluge i servise podrške prilagođene potrebama osobe koja je preživela nasilje.

Paukova mreža sistema

Prevencija zlostavljanja starijihUprkos svim ovim činjenicama, diskriminacija i zlostavljanje starijih i dalje ostaje globalno najmanje istražen oblik nasilja, a prijavljeni slučajevi i dalje predstavljaju vrh ledenog brega. Starije osobe često i kada prijave zlostavljanje bivaju suočene sa paukovom mrežom sistema: kome prvo da se obrate, da li su službe povezane, da li će osoba zadužena za zaštitu imati strpljenja da ih sasluša, da li će je adekvatno informisati? Koliko se puta svima nama desilo da idemo od jedne do druge institucije dok ne rešimo neki od svojih problema, jer često postoji izvestan šum u informacijama koji otežava razumevanje postojećih procedura? A kada ste žrtva nasilja, kada ste uplašeni za svoj život, kada se stidite i osećate se žigosano od društva, a sa druge strane smogli ste snage da prijavite nasilje, tada ulaz u sistem MORA da bude jedan, informacije JASNE, a pomoć EFIKASNA i PRAVOVREMENA. Ne sme se desiti da vam kažu: zovite policiju, pa sada idite do lekara, pa se vratite kod nas, pa sada idite u Centar za socijalni rad i donesite potvrdu, pa onda ponovo idite u policiju, pa imate pravo na besplatnu pravnu pomoć, ali za to vam treba neka druga potvrda, pa vas ponovo vrate, jer niste uzeli neku treću potvrdu koju vam nisu ni spomenuli. Pa obratite se organizaciji civilnog društva i oni imaju neku pomoć, a vi ste UPLAŠENI često i ZBUNJENI. Ovaj i ovakav scenario samo još više stigmatizuje žrtvu, povećava njenu ranjivost, i dovodi do toga da se osoba oseća nezaštićeno i da je prepuštena sama sebi. Možda su ovi prethodno napisani redovi izvesno karikiranje, ali to se zaista dešava. Zato moramo biti svesni da svako od nas pojedinačno ili kroz organizacije u kojima radimo ima neku ulogu u prevenciji diskriminacije i zlostavljanja, ali svakako dužnost je države da kroz institucije sistema i kroz zakone zaštiti svoje građane, da im obezbedi dostojanstven i BEZBEDAN ŽIVOT, posebno kada su ranjivi, nezaštićeni i mnogo slabiji od nasilnika.

Kako podići svest – civilno društvo?

Organizacije civilnog društva već dugi niz godina lobiraju za novu Konvenciju o ljudskim pravima starijih osoba. Svesni činjenice da postojeći mehanizmi zaštite ljudskih prava ne uspevaju adekvatno da zaštite i promovišu ljudska prava starijih osoba, Crveni krst Srbije i mreža HumanaS iz tog razloga pokušavaju da podignu svest javnosti o tome zašto je Konvencija potrebna i kako će ona unaprediti živote starijih muškaraca i žena. Konvencija bi omogućila da se zabrane svi oblici diskriminacije starijih osoba, obezbedila bi sveobuhvatni i sistematičniji okvir za zaštitu ljudskih prava u starosti, artikulisala bi na koji način se svako pojedinačno ljudsko pravo odnosi na nas u starosti i omogućila bi bolje praćenje, implementaciju i definisanje odgovornosti.

world_elder_abuse_awareness_dayJedan od naših uspeha u zagovaranju je i to što smo se od samog početka uključili u obeležavanje 15. juna, Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad starijima, i to što to obeležavanje ovog datuma nije više samo obaveza civilnog, već i javnog sektora. Takođe, ovaj datum nije usmeren samo na Beograd, tako da smo ovde prevazišli “beogradizaciju”, on se obeležava i u malim sredinama kao što su Boljevac ili Kosjerić. U borbi protiv nasilja značajno je i to što i novinari RTS, TV Prve i drugih televizija sa nacionalnom frekvencijom nose ljubičastu mašnicu kao izraz borbe protiv nasilja nad starijima. Ovaj datum je uvršten i u kalendar redovnih aktivnosti Crvenog krsta Srbije.

Ove godine na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad starijima imala sam tu čast i privilegiju da se uključim u globalno obeležavanje, pa sam tom prilikom dala video-izjavu koja je bila deo zvaničnog sastanka 16. juna u Njujorku u Ujedinjenim nacijama. Tema moje izjave bila je “Prepoznajmo i zaustavimo finansijsko zloupotrebu starijih, kao oblika kršenja ljudskih prava”.

U svojoj izjavi istakla sam pre svega da je u Srbiji, kao i u drugim državama vidljivo da finansijske poteškoće u društvu koje izazivaju između ostalog povećanu nezaposlenost mladih, ujedno povećavaju i rizik od finansijskog zlostavljanja starijih osoba. Ovo se ne odnosi samo na države koje prolaze kroz tranziciju, ovo se može videti u svakoj od zemalja koje se nalaze u finansijskoj krizi – posebno u periodu posle 2008. godine.

Po zvaničnim podacima, sa visokom stopom nezaposlenosti u Srbiji raste učešće penzionera u prihodima domaćinstava. U srpskom društvu postoji određeni nivo očekivanja od starijih u pogledu izdržavanja svojih porodica, dece i unučadi, od starijih se očekuje da posvete svoje vreme porodici, ali u nekim slučajevima da na raspolaganje stave i svoje prihode, što može da ih spreči u ispunjavanju sopstvenih materijalnih potreba. Ovo stvara kulturu žrtvovanja kod starijih i ujedno objašnjava relativno nizak nivo prepoznavanja i prijavljivanja finansijskog zlostavljanja starijih u Srbiji.

Nataša Todorović, Crveni krst Srbije

Nataša Todorović, Crveni krst Srbije

Crveni krst Srbije i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti su uz podršku UNFPA 2015. godine sproveli istraživanje koje se bavilo zlostavljanjem starijih. Istraživanje „Dobro čuvana porodična tajna: zlostavljanje starijih“, u kome je telefonom razgovarano sa 800 starijih osoba bavilo se svim formama zlostavljanja starijih i pokazalo da je polovina starijih koji su doživeli neku formu zlostavljanja bila pogođena finansijskim zlostavljanjem.

13,5 procenata ispitanika reklo je da nema potpunu kontrolu nad sopstvenim finansijama. U isto vreme, 54% je reklo da svoje finansije koristi da bi pomoglo druge članove domaćinstva. Mnoge starije osobe ovo ne doživljavaju kao finansijsko zlostavljanje. Neki od njih rezonuju „Ja sam stara, meni novac više i nije potreban, drugima je potrebniji.“

U ispitivanju rađenom krajem 2016. godine 98.7% ispitanika koji su izjavili da im neko uzima novac bez njihovog znanja ili pristanka nije želelo da odgovori na pitanje ko je ta osoba ili osobe. Među onima koji jesu odgovorili najčešći odgovor bio je „član porodice“.

Gost Bloga o socijalnom uključivanju: Ivan Tranfić (BRODOTO) Više od 70 timova diljem Srbije iz nevladinog, profitnog i javnog sektora prijavilo se na prvu beogradsku Crowdfunding Academy edukaciju. U suorganizaciji s partnerima iz Njemačko-srpske inicijative za održivi rast i zapošljavanje (GIZ) odabrali smo 16 najboljih prijava i okupili timove na edukaciji u Beogradu. Neki timovi […]

Dugo smo se družili na ovom blogu… Svaki kraj je i novi početak.

A ta baš takva ja, nisam cela bez štapića. I ne želim da hodam bez njih. Mi smo jedno.

Fondacija “Ana i Vlade Divac” je porodici Trajković uručila grant u vidu vertikalne mešaonice za pripremu koncentrata za ishranu stoke.