Znate onaj osećaj kad nemate snage da komunicirate, i uljudno zahvalite, iako znate da treba, i samo biste da ćutite, u prevozu na primer, sa slušalicama u ušima? Želite da ne morate nikome da se obratite, da ste neupadljivi, da niko ne očekuje da osmehnuti kažete molim, hvala i izvinite zbog nečega? E, pa, ako imate hendikep, teško da će vam uspeti da uživate u tišini, anonimnosti i ćutanju.

Zašto i da li moramo da budemo ljubazniji od ljudi bez hendikepa?

lana_005Dugo razmišljam o onome što sam davno primetila kada je reč o osobama sa hendikepom – od nas se nekako očekuje da uvek budemo ljubazni, nasmejani, da kažemo hvala, molim i izvinite svaki čas, pedeset puta na dan, i da, mnogo više puta nego osobe bez hendikepa. A tako “morate“ jer su ljudi ionako prepuni predrasuda i strahova, pa još ako vi budete puni negativne energije, još ćete im više učvrstiti postojeće stavove. S druge strane, kad ste ovako kao ja, uglavnom ljubazni, onda vam se dive “kako ste uvek tako nasmejani i pozitivni”.

Ne zna se šta je gore.

I da znate, nema šanse da se utopite u gomilu i ne postojite, kao ostali svet, suviše ste upadljivi. Svaki čas morate da zahvaljujete, klimate glavom. Evo nekih uobičajenih situacija. 🙂

“Molim vas, nemojte me podizati!”

14159180_1267178519968501_1954729949_nVerujte mi da pojma nemam koliko puta dnevno ovo izgovorim. Uvek ista situacija, penjem se u bus, i samo osetim kako me neko hvata za nadlaktice i počinje da me podiže. Osim što mi je neprijatno što me neko nepoznat dodiruje bez potrebe, vrlo često se uznemirim i uplašim, jer to dođe na prepad. Zamislite da ste taman počeli da mislite o limunadi koja vas čeka kod kuće, dok se automatski penjete uz stepenice, kad odjednom, neko kreće da vas diže u bus. Neprijatno? O da.

Molim vas, molim vas, nemojte me podizati. Mogu sama. Ako procenim da ne mogu, reći ću. Znam da ne znate uvek šta da radite kad me vidite, znam da izgledam krhko, znam da mislite najbolje, ali nemojte, stvarno nemojte da me pipate.

“Mogu mogu, sigurno”

lana_009Najgora noćna mora, i najgori repeat koji postoji na kugli Zemlji. Šta god da radim, bilo da nosim šolju sa kafom, koračam trotoarom, ulazim u prodavnicu, u prevoz, penjem se uz stepenice, biram šta ću da jedem, uvek me zaista previše puta na dan prati to “Je l’ možeš?” a onda “Je l’ sigurno?”. Uglavnom mogu, i nije mi problem, jer za svaku stvar koju radim imam tehniku. Nekad ne mogu, ali rizikujem i improvizujem na licu mesta ali lažem da mogu, jer iz nekog razloga ne želim da pitam za pomoć. Verujte da sam umornija od ovog ponavljanja i uveravanja da nešto mogu sama da obavim, nego od penanja uz stepenice. Spiralne.

“Izvinite, molim vas”

Deveti krug lana_019pakla, po učestalosti ponavljanja odmah pored “mnogo vam hvala” koje sledi. Izvinite što vam blokiram put, što sporo hodam, što me čekate, što mi treba pet minuta da spakujem hranu u torbu, što sam vam oborila knjige u knjižari, što zbunjujem vaše dete koje zuri u mene, što mi treba više vremena da nešto obavim, izvinite što kasnim, ne mogu brže, izvinite što vas uznemiravam, izvinite što moram da vas pitam za pomoć, izvinite… Već vam je muka? A tek meni… 🙂

Ipak, na kraju nekako završim tako što se opet i opet izvinjavam, makar i bez reči što sam tako komplikovana, spora i čudna, pored vas tako brzih, stabilnih, običnih, sposobnih da poskočite u svakom trenutku. I ja mislim da nije normalno da to činim samo jer sam jer sam drugačija od vas. Ali šta da vam kažem, društvene konvencije, pogotovo one nepisane su najgore. Ima hendikep, pa još i nevaspitana. E, svašta! 🙂

LGBTI karavanKada govorimo o metodama koje je potrebno koristiti da bi se na adekvatan način promovisala ljudska prava LGBTI osoba, prvo što svakome od nas (bilo da smo za ili protiv) padne na pamet je prajd. I sada, retki su oni koji neće imati mišljenje u vezi sa tim da li je prajd potreban LGBTI zajednici, da li ga je moguće u normalnim okolnostima održati u Srbiji, čak i da li je to adekvatan način da se ukaže na sve one izazove sa kojima se svi pripadnici i pripadnice ove zajednice suočavaju. Oni malo upućeniji u problematiku o kojoj govorimo bi svakako predložili još nekoliko metoda uz pomoć kojih je moguće raditi na poboljšavanju prava pripadnika i pripadnica LGBTI zajednice. Neki su u proteklim godinama oprobani sa više ili manje uspeha, neki nisu, i jedino možemo da se nadamo da će ih neko u budućnosti iskoristiti na pravi način. Ono što nikako nisam očekivao, a moguće da je krivica nedostatka kreativnosti kada sam ja u pitanju, jeste nešto što se zove „LGBTI karavan“. I sada, razmišljam koliko mi se lampica za ideje upalilo u trenutku kada mi je prijateljica iz organizacije Egal saopštila da je jedna od planiranih aktivnosti ove organizacije upravo jedan ovakav događaj.

Uzbuđen i samim nazivom događaja, u toku razgovora sam samo ćutao i slušao šta je to što su aktivisti i aktivistkinje te organizacije ovoga puta osmislili kako bi svoje napore za poboljšavanje kvaliteta života LGBTI osoba podigle na viši stupanj.

Prema njenim rečima, aktivisti i aktivistkinje ove organizacije shvatili su da se, od kada je počelo da se govori o pravima LGBTI osoba u Srbiji, najmanje o ovim temama govorilo u unutrašnjosti i da se događaji vezani za promociju ljudskih prava LGBTI osoba smeštaju uglavnom u Beograd i sporadično u Novi Sad i Niš. Ljudi u drugim gradovima u unutrašnjosti su sa ovom tematikom najčešće upoznati preko medija koji, kao što sam u jednom od prethodnih tekstova napisao, uglavnom senzacionalistički izveštavali o ovoj temi svih ovih godina. Ono što posebno zabrinjava kada je ova tvrdnja u pitanju, jeste činjenica da LGBTI osobe ne žive samo na teritoriji Beograda, Novog Sada i Niša. LGBTI osobe žive i u manjim gradovima i selima u Srbiji. Njima, na veliku žalost i štetu, nedostaju upravo sadržaji ovog tipa – sadržaji koji će informisati i edukovati građane i građanke, a samim pripadnicima i pripadnicama LGBTI zajednice pokazati da nisu sami i usamljeni u svojoj različitosti i jedinstvenosti. Da podrška postoji.

I podrška zaista postoji, a dokaz za to (između ostalih, kao da nam je potrebno još dokazivati) je upravo „LGBTI karavan“. Tada, pričala mi je ona, plan je bio da aktivisti i aktivistkinje ove organizacije posete deset gradova u unutrašnjosti Srbije, i u njima organizuju tribinu pod nazivom „Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni“ na kojoj bi se razgovaralo na temu zaštite ljudskih prava LGBTI osoba.

U prijatnom ambijentu ispod palme i masline, u dvorištu koje gleda na more, vodila sam razgovor sa Nenadom Stankovićem…

Zajedno smo od klinaca iz klupe koji igraju igrice i uče samo za ocenu, sazreli na neki neočekivan način…

Dragoljub Vukotić je prozvan „korifejem sveta tišine“, čovekom koji je postao sinonim svih gluvih osoba uopšte…

Drugi kraj ekstrema kada je u pitanju slika osoba sa invaliditetom u medijima čine likovi predstavljeni kao teret za najbliže.