Postoje ti neki događaji u koje uložiš toliko sebe, svojih nerava, krvi, znoja, misli, nadanja, iščekivanja, verovanja, da onda kada se zavše, skoro da pomisliš da su bili deo neke druge realnosti. U magnovenju ostaje samo poneki drhtaj, kao posle iscrpljujućeg sna. A ipak, znaš da se dogodilo.

Nekoliko dana, nedelja, pa i više od čitavog meseca pre održavanja Parade ponosa Srbije 24. juna ove godine stvari su se odvijale brzo. Ustani, idi na sastanak, odgovori na pitanja novinara, idi na gostovanje, zakaži sledeći sastanak, raduj se, proveri pripremu za štampu, daj intervju, ne spavaj, završi ovo, završi ono, piši, radi, pokupi, donesi, nemoj da se plašiš, odnesi, piši, nemoj da se nerviraš, istraj. I dani prolaze. Mislim na logistiku. Mislim na to koga sam od svojih prijatelja_ica, drugara_ica, članova_ica porodice pozvala, sa kim sam sve razgovarala, koliko puta sam samo objasnila zašto je meni važno da budu tu. Zašto je LGBTI osobama važno da budu tu one same, kao i oni koji ih podržavaju.

Mnogi nisu znali, ili nisu bili sigurni, zašto šetamo 24. juna.

Govorila sam im o tome kako su 28. juna davne 1969. godine u Njujorku počele pobune LGBTI zajednice, pre svega trans* osoba, protiv represije i svakodnevnih maltretiranja i zverstava policije. Ovaj događaj se uzima za početak organizovane borbe za ostvarivanje prava i sloboda LGBTI osoba i zbog toga se, širom sveta, tokom juna, Meseca ponosa, održavaju manifestacije pod nazivom „Parada ponosa“, kako bi se iskoristio ovaj datum da se još jednom skrene pažnja na probleme zajednice.

Pitala sam ih da li su izlazili, ili izlaze, ili bi izašli na ulice kada im nešto ne bi bilo po volji i tako htela da ukažem na to da je Prajd protest, da šetamo zato što nećemo da ćutimo pred nejednakim tretiranjem, nasiljem i pretnjama, na mestu na koje sistem i društo teži da nas stavi – negde duboko i daleko, izolovano, bez pogleda i glasa. Zidovi, ormari, podrumi i budžaci nisu mesto za život! Govorila sam im da šetamo, zato što je ovo naš grad, zato što je ovo naša zemlja, zato što smo ponosni što smo njeni građani_ke, koji uče, rade, doprinose, stvaraju, menjaju, vole i raduju se.

I, pre svega, rekla sam im da šetam zato što neću da se plašim. Neću da se plašim da izađem da prošetam psa, odem u pekaru ujutru, na posao, ili prošetam sa svojom devojkom pored reke. Neću da se plašim da dišem i volim. Jer, ako se plašim, oni su pobedili. Pobedili su svi oni koji ne prihvataju ni sebe, ni druge, svi za koje su isključivanje i nasilje jedini oblici komunikacije, svi koji moraju da unize druge da bi se osetili velikima i važnima.

A tog sam se jutra, 24. juna, jako plašila. Oka nisam sklopila. Iako sam znala da će sve da bude u redu. Svitalo je i brojala sam sekunde kada mogu da se iskradem iz kreveta. Svaki mišić i svaka koska na telu su mi brideli u iščekivanju. Žurim, jako žurim. Ne smem da kasnim. Telefon ne prestaje da zvoni. Na vratima zastanem da se prisetim da dišem. Licem mi se razvlači osmeh. Ovo je moj grad.

Dok silazim niz stepenice, polako, imajući svest o svakom od stepenika, ponavljam sebi, još jednom, zašto tog jutra izlazim iz kuće: zbog svih mojih prijatelja_ica koji sa kojima sam vredno radila čitave godine, od prošlogoišnjeg Prajda u junu, da pomognemo, da ispričamo, da posavetujemo, da podržimo, da osnažimo, da zagrlimo i da budemo tu; zbog svih mojih prijatelja_ica koji u tom trenutku nisu izlazili iz svojih kuća, jer su se plašili, jer nisu smeli da budu viđeni, jer nisu znali kako bi reagovali njihovi roditelji, kolege_inice sa posla; zbog svih LGBTI osoba i svih građana_ki Srbije koji su imali iskustva pretnji, nasilja, vređanja, proganjanja, ućutkivanja i koji su učeni da su manje vredni zbog toga što su na bilo koji način drugačiji; zbog sebe, moje devojke i sna o slobodnom životu u kome svakog dana sve više živim.

Predivno je subotnje jutro, grad je budan, nemiran kako samo zna da bude, ali ne i užurban. Parkiram auto kod Skupštine, prelazim ulicu i razmišljam kako je divno što, osim nekoliko policijskih automobila na platou ispred Skupštine Grada, nema ničeg neuobičajenog. Turistički autobus se zaustavlja da pokupi svoju grupu na mestu odakle će za nepunih sat vremena krenuti kolona Ponosa Srbije ka Trgu Republike.

Razvijamo zastave, banere i transparente. Delim bedževe ljudima koji počinju da se okupljaju. Jedu sladolede i grle me kad im poželim srećan Prajd. Mediji montiraju svoju opremu. Poznata i nepoznata lica su nasmejana. Njišu se uz muziku. Odgovaram na pitanja, pozdravljam se sa prijateljima i zaboravljam na strah i napetost.

Moja mama se vrlo samouvereno, čini se, priključuje gomili. Ljubi me, tutkam njoj i njenoj divnoj prijateljici bedž i transparent i kada me pomalo besno pitaju gde su svi roditelji, udaljavam se da bih sakrila suze.

Svaki korak koji sam napravila od kako sam stala na čelo kolone znala sam zašto činim. Svaki je imao sve više smisla, svaki me je činio sve slobodnijom od sopstvenih stega i strahova. Nosim naočare za sunce koje se pune vodom. Trepćem jako i ne skidam osmeh sa lica. Moja mama i njena prijateljica nose transparent Podrška je važna i dovikuju mi: „Uz tebe smo!“. Naspram plavog neba vijore se dugine zastave, rastaču se trans* boje, šarene se baneri, ore se neki veseli glasovi, a ja ih čujem negde u daljini. Srce mi bubnja u ušima i hoće da pukne od radosti i ponosa. Sa mnom hodaju neki ljudi koje volim, a ja hodam zbog svih koji su u tom trenutku oko mene i zbog svih onih koji tog dana nisu bili tu. Zato što je važno da se čujemo. Zato što je važno da se vidimo. Zato što je važno da kažemo da smo tu i da, još jednom, pokažemo da naša „drugost“ nije preteća, da ništa ne oduzimamo, već da samo tražimo jednaka prava i pravo na život. Dostojanstven i oslobođen straha.