Tatjana GutićTranskript govora Tatjane Gutić na 39. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd)

Ja sam klinički psiholog i dolazim iz Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN – Psychosocial Innovation Network). Mi se bavimo promocijom mentalnog zdravlja i prevencijom u toj oblasti, a ja konkretno radim na projektu „Pružanje psihosocijalne podrške ranjivim izbeglicama u Srbiji” koji PIN realizuje uz podršku UNHCR-a, i pružam psihološku pomoć izbeglicama. Ispričaću vam priču jednog dečaka iz Avganistana, koji je u Srbiji već godinu dana.

Latif ima 17 godina. Rođen je u avganistanskom gradu Heratu, gde je živeo sa mamom, tatom, trojicom braće i jednom sestrom. Kad je bio mali, jako je voleo da igra fudbal i kriket.

Kada je Latif imao četiri godine, njegov tata je otišao i nikada se nije vratio. Mališanu niko nije objasnio šta se dešava, gde je tata otišao i kada će doći. Ipak, Latif je svoje dane u detinjstvu provodio tako što je igrao kriket i fudbal sa drugarima na poljanama, udarajući lopticu i dajući golove. Kada je Latif imao osam godina, njegov brat se jednog dana nije vratio kući. Ponovo, dečaku niko nije rekao šta se sa bratom desilo, gde se nalazi i da li će se vratiti. Latifova mama nije mnogo izlazila iz kuće, volela je da kuva i on o tome priča sa setnim pogledom, prisećajući se kako je mnogo voleo kad mama napravi bolani, tipično jelo koje se često jede u Avganistanu.

Nekoliko dana nakon Latifovog 14. rođendana, njegov ujak je u kuću doveo neke ljude. Mama mu je delovala jako uplašeno i zabrinuto. Latif nije znao šta se dešava, a onda su mu rekli da treba da napusti Avganistan. Doneli su neki novac, mama mu je spakovala malo stvari u ranac i pustili su ga na put. Rekli su mu tačno gde, kome i kako treba da se javi.

Latif je iz Avganistana prešao u Iran, a iz Irana je veoma brzo stigao u Tursku. U Istanbulu se zadržao neko vreme i radio je na građevini. Priseća se kako je voleo da na glavnom trgu hrani golubove, jer ga je to podsećalo na priču da golubovi donose sreću, koju je čuo kad je bio mali.

Tatjana Gutić - 39. Beogradski IgnitePorodica mu je ubrzo javila da mora da nastavi put, pa je iz Turske prešao u Bugarsku. Proveo je nekoliko noći u šumi, a zatim su ga krijumčari zatvorili u neki stan, odakle ga nisu puštali da ide, a njegovu porodicu su ucenjivali i zahtevali da im uplati novac. Ipak, Latif je tu upoznao nekoliko drugova sa kojima je i danas u kontaktu. Zajedno su uspeli da pobegnu od krijumčara i jedne noći su prešli u Srbiju. Neko im je rekao da u Beogradu postoji mesto iza Autobuske stanice gde mogu da žive i spavaju, da će tu biti puno ljudi i da će dobiti sve informacije i sve što im je potrebno. Latif je tu proveo neko vreme, ali kada je došla zima postalo mu je jako hladno i nije znao šta da radi. Obratio se za pomoć raznim organizacijama i uspeo je da dobije smeštaj u kampu.

U kampu je delio sobu sa nekoliko drugova koji su njegovih godina i čije su priče slične njegovoj. Odmah su se zbližili: zajedno su provodili vreme, igrali su kriket i fudbal, priključili su se radionicama koje PIN organizuje za izbeglice. Počeli su da uče srpski jezik i uspeli su da se upišu u školu.

Kad je krenuo u školu, Latif je bio presrećan! Upoznao je puno drugara i o tome nam je pričao svaki put kada ga vidimo. Ipak, spominjao je i da ga pojedina deca ignorišu i prave se da ne postoji. Nije baš sasvim razumeo zašto se tako ponašaju, ali mu je donekle bilo i svejedno, jer je upoznao neke drugove koji su ga zvali „brate“. Nakon završetka školske godine, Latif je letnji raspust provodio sa novim društvom iz škole i kampa: išli su na Adu Ciganliju, uživali su, družili se, pohađali radionice… Nastavio je da uči srpski jezik, jer je želeo što bolje da usavrši svoje znanje i nastavi školovanje.

Latif planira da krene dalje. Kada ga neko pita zašto, on kaže da pokušava nađe nešto čemu pripada. Poslednji put kad smo se sreli, Latif je rekao da planira da se upiše u srednju školu u Beogradu i trenutno čeka odgovor o upisu.

Lidija BukvićTranskript govora Lidije Bukvić na 39. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd)

Dolazim iz Centra za pozitivan razvoj dece i omladine – CEPORA i ispričaću vam nešto o onome što mi radimo.

Ali, za početak, imam jedno pitanje za vas: da li znate koji sladoled nikad ne jedu deca bez roditeljskog staranja?

Porodični.

Ako vam se čini da ovde nije mesto takvom vicu, reći ću vam da su nam ga ispričala sama deca bez roditeljskog staranja na jednoj od naših radionica. U našem društvu najčešće nailazimo na dva stava o deci bez roditeljskog staranja: ili osećamo sažaljenje prema njima (a ako vam se stomak malo okrenuo kad sam ispričala ovaj vic, onda je taj stav nešto što možete pomalo da prepoznate i kod sebe), ili ih društvo vidi kao problematične, delinkvente, kao nekoga koga treba izbegavati. To ne bi bilo toliko strašno da i sama ta deca ne počinju sebe da doživljavaju na taj način, da i ona ne prihvataju te stavove društva i ponašaju se tako da izazivaju sažaljenje ili da prave probleme.

Danas u Srbiji ima oko 9.500 dece bez roditeljskog staranja, od kojih je oko 600 na institucionalnom smeštaju. Naš sistem ide u pravcu smanjenja broja korisnika u institucijama, što znači da ona deca koja ostaju u ustanovama imaju različite teškoće u funkcionisanju, a one im stvaraju najveće probleme upravo na polju socijalne integracije, tj. kontakta sa ljudima izvan doma, izvan sistema.

CEPORA i Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine iz Zvečanske ulice ove godine slave petogodišnjicu zajedničkog druženja i stvaranja nezaboravnih uspomena. Saradnja podrazumeva organizaciju radionica u tri doma, odnosno dve uzrasne grupe. Drugim rečima, na nedeljnom nivou realizujemo ukupno šest radionica i tako radimo tokom cele godine, svake godine.

U praksi to izgleda tako što svoja stručna znanja o prevenciji problema u ponašanju kombinujemo sa primenjenom dramom, pa kroz igru, vežbe i izazove jačamo veštine i lične snage dece i mladih, uključujemo ih u život zajednice, ali, takođe, uključujemo i zajednicu u njihov život! Do sada smo zajedno pripremili sedam interaktivnih predstava i performansa, postavili smo četiri izložbe i organizovali jednu pervazivnu igru, tj. igru u realnom prostoru i vremenu u beogradskom naselju Braće Jerković.

Lidija Bukvić - 39. Beogradski IgnitePre izvesnog vremena realizovali smo radionice sa decom iz vrtića “Step by Step”, a naši klinci iz domova su mališanima pomagali da naprave lutke od sunđera, nakon čega su ih zajedno oživljavali i pričali priču o igri i rušenju granica. Tom prilikom je jedno dete iz vrtića pitalo našeg dečaka iz doma: “A ko su tebi ovi?” i pokazalo na nas. Naš dečak je odgovorio: “To mi je CEPORA.” Dete ga je zbunjeno pitalo: “Pa ko ti je to – CEPORA?”, a naš klinac je još zbunjenije odgovorio: “Pa CEPORA, šta tu nije jasno?” To je neki odnos koji mi sa njima razvijamo i negujemo: znamo koliko je važno da budemo sa njima i istrajemo i u lepim i u ružnim trenucima – kada su srećni, ali i kada je teško. Zbog toga nastojimo da otvorimo što više mogućnosti, kako bi ta deca imala priliku da ostvare najrazličitije pozitivne interakcije sa okruženjem.

Pored toga, mlade bez roditeljskog staranja uključujemo i u naše druge programe, koji su otvoreni za sve mlade. Tako će Tijana i Stefan za mesec dana obučavati beogradske srednjoškolce o rizicima vožnje pod dejstvom alkohola, pričaćemo o rodnoj ravnopravnosti i govoru mržnje, a Anja, devojka koja je već izašla iz doma i odavno je van sistema, vratiće se u domove kao volonterka, da drži radionice sa decom. Gledamo da iskoristimo taj dobar odnos sa decom i njihovo poverenje, kako bismo ih što više uključili u zajednicu.

Odičan primer je i naša omladinska grupa koja okuplja mlade bez roditeljskog staranja i njihove vršnjake iz srednjih škola – pored redovnih radionica koje imaju sa nama, oni organizuju i svoja samostalna druženja, idu zajedno na kuglanje i u bioskop, igraju društvene igre, pa na jedan potpuno prirodan način dalje izgrađuju svoje veze.

Tu vidimo svoj cilj: da budemo tu za mlade, da im pružimo podršku onda kada im je ona potrebna, ali i da ih poguramo u svet u pravom trenutku. Mi ćemo nastaviti to da radimo, ali znamo da nismo jedini koji imaju znanja i veštine da budu takva podrška. Svi možemo da ih podržimo na ovaj ili onaj način.

Prvi korak ka tome jeste da prestanemo da sažaljevamo decu bez roditeljskog staranja. Umesto toga, treba da počnemo da ih prepoznajemo kao decu i mlade koji žele da se razvijaju, da se igraju i istražuju, kao decu i mlade gladne života i prepune potencijala!

Transkript govora Nataše Lukić na 39. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd)

Biti autističan znači imati svoj svet. Imati svoj svet znači ne prihvatati tuđ, izgrađen.

Za Ronald McDonald House sam prvi put čula kada sam zbog izuzetno retke bolesti sa roditeljima otputovala u Filadelfiju…

Udruženje „Satibara“ završilo je šestomesečni projekat inkluzivnih filmskih radionica za mlade pod nazivom „Moj krupni plan“.