(1. deo)

harfaTog dana trebalo je učenike pripremiti za pismeni zadatak koji sledi. Zatim, sastanak literarne sekcije je trebalo održati… Međutim, harfa je stigla u svečanu salu i sve je bilo spremno za koncert. Otišli smo u salu i pripremili svoje pribore za crtanje i pisanje. Učenici mlađih i starijih razreda uživali su u predivnim zvucima harfe. Imali su zadatak da svoje utiske prenesu na papir dok su se nizala dela poznatih kompozitora kao što su Bah, Mocart, Čajkovski, Sen Sans itd.  Izražavali su se putem slike ili reči, svako prema sopstvenoj želji ili trenutnoj inspiraciji. Uz čarobne zvuke harfe pripremili su se za pismeni zadatak iz srpskog jezika. U ovoj aktivnosti učestvovali su i predškolci. Harfistkinja Gorana Ćurgus nam je darovala ovaj divan koncert. Kada je koncert završen, a utisci se slegli, javila se ideja da se napravi jedan intervju sa muzičarkom koja pleni i osvaja na prvi pogled.

Gorana Ćurgus je harfistkinja koja živi i radi u Beogradu. Zaposlena je u Narodnom pozorištu. Ona je mama dva dečaka, supruga, ćerka, tetka, sestra, prijateljica… Ljubitelj je životinja, a posebno mačaka. Takođe, ponosni je član Muzičko opersko teatarske organizacije MOTO čiji  je moto da umetnost treba da pripada svakome!

  • Recite nam nešto o svom zanimanju. Kada i kako ste odlučili da postanete harfistkinja?

Moglo bi se reći da je harfa izabrala mene, pre nego ja nju. Desilo se da je moj tata imao prijateljicu koja je bila harfistkinja, pa kad su me pitali da li bih svirala harfu, pristala sam više zbog toga što je ta harfa, sa još dve-tri harfe, bila smeštena u jednom divnom salonskom stanu, zajedno sa ogromnim uljima na platnu  –  slikama koje su pripadale mužu te moje prve profesorke harfe i jednom mačkom. Taj miris boja i zvuci harfi iz nekoliko soba (pošto je tu uvek bilo više učenica harfe) su me definitivno opčinili, kao i čokoladne bananice kojima su me mamili na još jedan, pa još jedan čas… Neprimetno, harfa je postala deo mog života. Tako je ostalo do danas.

  • Koja je Vaša najveća inspiracija za rad?

Muzičarom sam se, međutim, u potpunosti osetila  tek kada sam počela skoro svakodnevno da nastupam, negde pred kraj fakulteta. Nisam toliko volela da nastupam solistički, ali zato me je rad u orkestru i u malim, kamernim ansamblima potpuno obuzeo. Shvatila sam da se odlično osećam dok sam u muzici. Prisutno i živo. Vremenom sam počela da više sviram i kao solista. Nekad je teško balansirati između poziva klasičnog muzičara i porodice zato što priprema koncerata zahteva potpuni fokus i skoro  neprestano razmišljanje o muzici. Ali ipak nije umetnost veća od života, porodica je na prvom mestu. Srećna sam sada kad su moji klinci porasli što dolaze na moje koncerte i što pažljivo slušaju. I čini mi se da su ponosni.

  • Kako se javila ideja da svirate mališanima u bolničkim uslovima? Koliko je značajno uvođenje takvih nastupa u bolnice?

harfaNažalost, i moja porodica je imala neke teške trenutke. Stariji sin je imao neke zdravstvene probleme i puno vremena smo proveli po dečijim klinikama. Tada sam se osećala isto kao i svi ljudi u tim situacijama, izgubljeno i uplašeno. Čeznula  sam da se osećam drugačije, a i brinulo me je da deca u bolničkim uslovima na neki način gube taj svoj dečiji svet na koji bi trebalo uvek da imaju pravo. Pomislila sam da bi i u bolnicama ponekad trebalo da se dešavaju sve one lepe, male stvari koje čine život smislenim, između ostalog i koncerti. Stoga, predložila sam da donesem harfu na Kliniku za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu (Klinički centar Srbije).

To radim od decembra 2012. godine, koliko mi vreme dozvoli. Nekad dolazim sama, nekad sa drugaricama: vajarkom, glumicom, oboistkinjom, flautistkinjom… Nekad se uključe psiholozi, vaspitači i nastavnici koji rade sa decom.

Malo sviram, a malo i decu ohrabrujem da sviraju. Deca pevaju, sama ili uz harfu. Nekad plešu ili recituju. Pravili smo zajedničke nastupe za lekare i osoblje Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu. Upoznala sam predivnu i izuzetno talentovanu decu. Nadam se da im je bilo lepo da slušaju harfu. Neki od njih nisu nikad ranije videli harfu. I njihovi pratioci se malo opuste uz muziku.

Guler Julka Šerifoska sa najmlađom kćerkom Milenom ispred doma; dvoje starijih mališana su u vrtiću, a suprug zarađuje

Guler Julka Šerifoska sa najmlađom kćerkom Milenom ispred doma; dvoje starijih mališana su u vrtiću, a suprug zarađuje

U Valjevu je krajem 2016. godine sproveden pilot-projekat u okviru koga su organizovane radionice za roditelje dece uzrasta od 3 do 5 godina iz romskog naselja Balačka, kako bi se odlučili da u što ranijem uzrastu uključe decu u sistem obrazovanja.

Milena ima 18 meseci i najmlađe je dete mame Julke, kako po nadimku svi znaju mladu i uvek nasmejanu Guler Šerifosku. Ona je jedna od žiteljki romskog naselja Balačka u blizini Valjeva. Osim Milene, Julka ima starijeg sina Aleksu (6) i kćerku Anđelu (4). Od prošle jeseni njih dvoje pohađaju vrtić, svako u svojoj starosnoj grupi, i vreme od 08:00 do 11:30 svakog dana provode u objektu koji se nalazi pri OŠ “Prota Mateja Nenadović” u Brankovini, 7 km daleko od Balačke.

Nasmejana mama Julka kaže i da će Milenu da upiše u vrtić čim napuni tri godine.

– Važno je, naravno da je važno da ide u vrtić! Da se igra sa drugom decom, da nauči nešto lepo. Ja se sećam koliko sam volela da idem u vrtić, kaže nekadašnja Beograđanka koja se pre sedam godina zbog ljubavi prema suprugu Draganu preselila nadomak Valjeva.

Deca pohađaju objekat PU „Milica Nožica”, koji se nalazi pri OŠ „Prota Mateja Nenadović” u Brankovini

Deca pohađaju objekat PU „Milica Nožica”, koji se nalazi pri OŠ „Prota Mateja Nenadović” u Brankovini

Čim su ona i suprug čuli za radionice koje su krajem 2016. godine organizovali Društvo „Rom” i Grad Valjevo, rešili su da budu učesnici. U objektu Predškolske ustanove „Milica Nožica“ – najbližem naselju Balačka, u kome živi 400 Roma – organizovana su radna druženja, kako bi se mladim roditeljima ukazalo na značaj ranog uključivanja mališana u obrazovni sistem. Na svakoj od dvadesetak radionica koje su pohađali svi roditelji dece upisane u taj objekat, bilo je od 12 do 15 romskih roditelja. Rezultat je šestoro upisane dece iz Balačke. Nažalost, bilo je i onih koji su odustali.

Julka i Dragan nisu zaposleni, sa njima u domaćinstvu žive Draganovi roditelji i jedini izvor prihoda je ono što zarade od prodaje rukotvorina – ukrasnih predmeta od prirodnih materijala: pruća, šaše, drveta – koje prodaju uoči većih praznika. Kako kaže Julka, jedna od radionica je padala baš u neki četvrtak kada su imali puno posla. Ipak, presudila je važnost budućnosti dece, pa su sve ostavili i po ružnom vremenu krenuli na radionicu.

Prema rečima Dejana Marinkovića, predsednika Udruženja „Rom” i opštinskog koordinatora za romska pitanja, novac za projekat je izdvojen iz Lokalnog akcionog plana za decu.

Igranje i učenje sa vršnjacima

Igranje i učenje sa vršnjacima

– Ovo je bio pilot-projekat. Trajalo je samo nekoliko meseci i želja nam je da se primeni u drugim delovima grada. Za cilj smo imali povećanje broja upisane romske dece u predškolsku ustanovu, kaže on.

Pre radionica organizovani su sastanci u naselju, oformljen je tim u kome su bili vaspitači Jasmina Radojičić i Gordana Milanović, pedagoški asistent Veroljub Tešić, kao i logoped i socijalni radnik.

Realizacija je počela u oktobru 2016. godine, tokom Dečije nedelje. Radionice su bile tematske, a obrađivane su teme poput: Adaptacija i upoznavanje, Ko sam ja, Svest o sebi, Moja omiljena igračka, Ja i kako me drugi vide

Veroljub Tešić, pedagoški asistent, kaže da kada se dete uključi u obrazovni sistem u ranijem uzrastu, kasnije lakše prelazi stepenice na putu sticanja znanja.

– Roditelji često imaju izgovor da im nedostaje novac da opreme mališane, na primer, čizmicama za hladne dane. Plaše se da će dete biti diskriminisano, pa žele da ga zaštite tako što izbegavaju da ga upišu. Mi pokušavamo da im predočimo da deca, u stvari, najlakše uče; da kada se njihov mališan igra sa vršnjacima odmalena, to smanjuje šansu da ga kasnije ti isti vršnjaci diskriminišu.

Ovu tvrdnju potkrepljuje vaspitačica Jasmina. Ona kaže da je, po rezultatima, devojčica iz romske porodice jedna od najboljih u predškolskoj grupi, a da deca međusobno biraju drugare za igranje ne prema tome ko dolazi iz koje porodice, već šta je kome omiljena igra.

Nekada je u bioskop išla publika koja je pripadala svim generacijama…

Slušao sam decu kako pričaju o doživljajima, o stvarima koje uče. Želeo sam da idem u školu, ali nisam mogao.

Kada govorite o osobama čije godine starosti počinju brojevima 6, 7, 8 – imajte na umu da ste to vi.

Krajnji naš cilj: ostati i opstati na jednom ovako divnom mestu i pomoći i ostalim žiteljima u okolini, posebno mladima!