Piše: Kristina Đurić

Kada bi na vaše pitanje „Šta ste po zanimanju?“ neko odgovorio „politikološkinja za međunarodnu politiku koja radi u svetu digitalnog marketinga”, kakvu biste reakciju imali? Verujem, bili biste začuđeni.

Da, ali, ovo je samo jedan od dokaza vrtoglavih promena u svetu. Da mi je neko rekao pre nekoliko godina da ću raditi digitalno oglašavanje u startup-u sa grupom ljudi, pre svega prijatelja, među kojima imate blockchain developere, web dizajnere, frontend i backend developere, account menadžere, ne bih mu verovala. Još manje da ću sa stručnim znanjem iz oblasti međunarodnih odnosa preći na oblast digitalnog marketinga i završiti master na Fakultetu organizacionih nauka.

Zapravo, ovo je deo jedne veće „puzle”. Promene u svetu se ne mere više u sekundama, već u delićima sekunde. Ako pokušamo da zamislimo kako je moja priča povezana sa svim promenama, možemo je upotrebiti sada da analiziramo svaki aspekt koji nam može pasti na pamet – politički, ekonomski, socijalni, kulturološki, tehnološki, pa čak i ekološki. I verujte mi, svi su međusobno isprepleteni. I ono što smatram ispravnim jeste da analizu ne treba raditi analize radi, već zbog učenja. Ono što sam ja naučila jeste da je sve oko nas relativno, ali je jedino znanje nešto što niko od vas ne može pozajmiti ili uzeti. I postoji još nešto, da, koliko se svet menja iz delića sekunde u delić sekunde, toliko se menjate i vi. Ono što ostaje jesu informacije koje prikupljamo i memorišemo.

Candela proizvodiMoja priča o konstantnoj promeni i želji da naučim nešto novo proistekla je iz srednjoškolskih dana. Sve svoje slobodno vreme želela sam da upotpunim podsvesnim kreiranjem ideja i planova kako da ih sprovedem u delo. Tu mogućnost su mi pružila Dostiguća mladih u Srbiji. Zamislite sada grupu srednjoškolaca koji kreiraju sopstveni proizvod, njime osvajaju prvo mesto na nacionalnom takmičenju i predstavljaju Srbiju na Evropskom takmičenju učeničkih kompanija. Tadašnji školski resursi omogućili su nam eksperimentisanje i primenu znanja iz hemije koje smo pretočili u sveće sa plamenom u boji. Pritom, Gimnazija „Svetozar Marković“ u Nišu je na moju sreću bila deo programa Dostignuća mladih. I da, naš proizvod je bio samo jedan deo lanca cele kompanije koju smo nazvali Candela. Ono što do tada nismo znali jeste kako organizovati kompaniju, napraviti podelu poslova, vršiti finansijske procene i raspolagati budžetom. Pritom bilo nam je važno da naši prijateljski odnosi ne budu narušeni i da, možemo reći, unutarkompanijska kultura bude dovoljno profesionalna kako ne bismo dolazili u nepotrebne konfilkte posredovane interesom, međusobnim takmičenjem i pohlepom. Da li uviđate vezu sa odgovorom sa početka? Pomoći ću vam još malo.

Kada vam neko da slobodu da iskažete svoju misao, a da vam pritom da smernice na koji način možete pokušati da misao ili ideju sprovedete u delo, to je već početak učenja. Kraj može biti uspešan ili neuspešan, ali iz svega možete izvući pouku. Prolaskom ne samo kroz program Učenička kompanija, već i kroz druge programe u okviru Dostiguća mladih u Srbiji, mogu navesti nekoliko pouka. Prva je da ono što ne znaš, zajmi samom sebi – potrudi se, pokušaj da naučiš, jer niko ne može naučiti za tebe. Uz to, sve što je čovek smislio – znači da nije nenaučivo. Pitanje je samo vremena koliko je potrebno izdvojiti za učenje i da li je baš to cilj koji želiš da dostigneš. Druga jeste: iskaži svoju ideju, budi njen kreator i realizator. Kao što ne postoji glupo pitanje, ne postoji ni glupa ideja. Možda je baš tvoja ideja nešto što će doneti revolucionarnu promenu. Treće je: pokreni se. Pokret je nešto bez čega ljudsko biće ne može. Čak i dok spavamo mi se pokrećemo. A zašto kažem pokret? Zato što mene asocira na konstantne promene.

Borba je u tebi, oni se već bore

Što smo više uz njih, sa njima i zarad njih, sve više shvatamo bit: očišćenost duha.

Priča je dobra samo kada je lična; prvo lice jednine, prezent, ako može. Gle, može! Imam čast i sreću da, prezentom, objasnim lepote spoznavanja biti osobe bez koje ne mogu, autističnog lepotana starijeg od mene.

Zbog čega sve ovo govorim?

Koliko god godina dosegli, jedno je isto – postoje teške situacije tokom kojih smo znali da „možemo da se izvučemo”. Bio to red u pošti ili na polaganju ispita – neko uvek nadmudri stamene zagovornike čekanja.

„Molim vas, mogu i sledeći put da odgovaram, imao sam utakmicu – nisam stigao!”
„Znate li koliko je težak moj život! Ceo život imam dete, sa četrdeset godina, dete.”
„Njemu ne treba sladoled… Ih, kao da zna.”

Nizovi, nizovi
Antipoezija lepog ponašanja
Korišćenje prečica do cilja koji tada gubi svaki smisao cilja

I sećam se, duga, snažna noć. Neretka. Niti smo spavali niti stigli da mislimo na sebe. Autizam ume da postane glavni glumac kuće/prostora i, jednostavno, progovori burom, strahom, emocijama, lomom. Beskraj emotivnog umora, a zora je.

Prva na ispitu, nas četvoro u klupi; odgovaramo naizmenično. Dvoje nadmudruje, jedan čeka red, ja ne znam gde se nalazim. Znate ko odgovara? Ja odgovaram. Jer,

iako živimo u besramnom svetu u kome je uspeh – imati lakši put, u našem svetu autizma uspeh je teži put. Trnjem do lepog, trpljenjem do radosti, verom do uspeha. I svi vi/oni koji ikada pomisle da bol u glavi može biti uzrok neuspeha – ne. Nema opravdanja. Neuspeh je u tebi/njima. Neuspeh je tamo gde ga zamisliš pa pravdaš, a u iskrenim prezentima znaš da nije fer što sebe iza bola stavljaš.

Sve više shvatamo bit: očišćenost duha.

Ali ja se u staklenom zvonu ne nalazim dobrovoljno – zatvorio me je moj hendikep!

Transkript govora Fatime Kamberović na 41. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 6”…

Socijalni sport – tako sam skovao naziv korišćenja sporta kao metodologije u socijalnom radu. Šta znači ovo “organski” videćete tokom teksta, idemo jedno po jedno. Mnogi sportisti su veliki donatori za programe u sferi socijalne zaštite (npr. Fondacija “Novak Đoković”), a mnogi se rado uključuju u razne društvene i humanitarne akcije, nedavno smo imali primer u medijima […]

Razum kao neprikosnoveni katalist. Umazan u emocije, jednakog razumevanja.