Za uspešno obavljanje nastavnog procesa potrebno je mnogo truda i mašte. Pored nastave u školama, bolnicama i kućama, za usvajanje gradiva je od velikog značaja primena integrativne nastave i ambijentalnog učenja. Kada se učenicima koji zbog bolesti nastavu prate u kućnim uslovima organizuje nastava u prirodi, onda smisao izlaska iz kućnog okruženja predstavlja nesvakidašnji doživljaj i višestruku korist za đaka.

Senzorna soba na otvorenomJelena Arsović, zaposlena u Osnovnoj školi ,,Dr Dragan Hercog” u Beogradu i jedna od „scenaristkinja” radionica na otvorenom, podeliće sa nama utiske, doživljaje i zaključke o dobrobiti ovakvih programa za đake koji nastavu prate po individualnom obrazovnom planu sa defektolozima. U realizaciji besplatnih radionica za đake, u okviru projekta „Inkluzivne aktivnosti uz pomoć konja za učenike sa smetnjama u razvoju“, projekta Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Udruženja „Guliver”i OŠ ,,Dr Dragan Hercog“, učestvovali su defektolozi sa terapijskim konjem Lenom, a podršku su pružili direktor škole i psihološko-pedagoška služba.

  • Kako ste došli na ideju da organizujete radionicu?

Cilj nam je bio da učenicima pružimo što kvalitetniju nastavu. Tako se rodila jedna ideja koja je počela sa realizacijom. U saradnji sa Udruženjem za aktivnosti i terapije uz pomoć konja „Guliver“, omogućili smo da dvadeset učenika i učenica iz kućne nastave pohađa nastavu koja se realizuje u vidu šest radionica. Predviđene aktivnosti obuhvataju odlaske učenika na beogradski hipodrom i u šumu parka Košutnjak. Ovi učenici zbog brojnih prepreka uslovljenih zdravstvenim stanjem nisu u mogućnosti da često imaju zajedničke aktivnosti. Stoga, pored onoga što uče na radionicama, njima je druženje sa vršnjacima dragoceno i vredno dolaska uprkos brojnim preprekama sa kojima se suočavaju i đaci i roditelji.

  • Možete li nam reći nešto više o svojim učenicima? Zašto je njima korisno da imaju i ovakav vid nastave?

Zbog teškoće obrade svakodnevnih senzornih informacija u celovit opažaj, vrednost ovakve tematske nastave kroz radionice kod ovih učenika sastoji se u tome što se neposrednim opažanjem prirodne sredine omogućava utvrđivanje stečenih i sticanje novih potpunijih i trajnijih iskustava. Interdisciplinarni pristup nastavi je veoma važan. Povezivanjem sadržaja različitih predmeta u jednu celinu u prirodnom okruženju sa odgovarajućim aktivnostima, mirisima, dodirom, zvukom itd. podstičemo razvoj svih čula i lakše usvajanje znanja i veština. Već posle prve radionice pod nazivom „Ja sam sa prirodom”, koja je održana na Košutnjaku na Svetski dan zaštite životne sredine, uvideli smo prednosti nastave u prirodi za ove učenike u odnosu na klasičan rad. Integrativni pristup učenju podržava celovit razvoj ucenika. Obezbeđivanjem stimulativne sredine koja je pojačala svesnost učenika, stvorili smo podsticajnu atmosferu kojom su se učenici ohrabrili da istražuju okruženje, budu fizički i psihički aktivni i uživaju u novim avanturama.

 

  • Koja je bila tema ove radionice?

Tema prve radionice je bila reciklaža materijala i ekologija. Roditelji učenika su razmenjivali informacije i iskustva, a povremeno su se i uključivali u radionicu. Rad sa biljkama je opuštao i smirivao decu, davao im nove veštine i osećaj zadovoljstva. Učenici su kroz igru učili o važnosti zaštite prirode. Radionica je imala za cilj podizanje svesti o važnosti poštovanja životne sredine i o značaju reciklaže otpada. Terapijski konj Lena je na Svetski dan zaštite životne sredine došla sa suzama u očima jer zbog velike zagađenosti okruženja na Košutnjaku nije mogla da pase. Današnje vreme zahteva da se stalno podsećamo šta nam sve priroda nudi i koliko je važno da je čuvamo.

  • Kako su aktivnosti uz pomoć konja uticale na realizaciju časa, koja je bila njihova uloga i oseća li se boljitak posle jednog druženja sa ovim plemenitim životinjama?

Aktivnosti uz pomoć konja, pored jahanja, obuhvatale su i mnoge aktivnosti koje su se realizovale uz samo prisustvo konja, korišćenjem didaktičkog materijala u cilju poboljšanja sveukupnog psihofizičkog zdravlja dece. Mirisi iz prirode ulaze u telo putem disanja, poruke se šalju direktno u mozak delujući na telo, psihu, emocije, kogniciju, raspoloženje itd. Miris i dodir konjske dlake, grive, repa itd. stimuliše čulo mirisa i dodira. Kroz dodir rukama i nogama učenici su učili šta je glatko, mokro, suvo (zemlja, pesak, suve biljke itd.) i toplo, tvrdo, mekano (kamen, drvo, plastika itd.). Taktilnom stimulacijom uvežbavali su nove veštine. Punili su posude peskom, slamom, zemljom, lišćem i sadili cveće. Vizuelnom stimulacijom i posmatranjem prirode u određeno godišnje doba, okruženi različitim zvukovima (šum grana drveća, trave, zujanje insekata, cvrkut ptica, fijuk vetra itd.) proširivali su ranije stečena iskustva. Deca su jahala i terapijskog konja Lenu, a vestibularni senzorni sistem stimulisan je hodom konja kroz šumu, promenama smera, uspona i nagiba. Kretanje konja pomera telo deteta, stimuliše detetove mišice i zglobove, pa dete ima jači proprioceptivni osećaj. Vestibularnom stimulacijom i vežbama na terapijskom konju Leni, kao i samom relaksacijom na konju, učenici su imali jednu zaokruženu celinu. Kroz vežbe senzorne integracije poboljšava se efikasnost kojom nervni sistem obrađuje i koristi senzorne informacije da bi dete bolje funkcionisalo. Ovi odgovori ogledaju se u boljoj regulaciji, poboljšanju pažnje i poboljšanju funkcionalnih veština i ponašanja kod tih učenika.

PrajdPostoje ti neki događaji u koje uložiš toliko sebe, svojih nerava, krvi, znoja, misli, nadanja, iščekivanja, verovanja, da onda kada se zavše, skoro da pomisliš da su bili deo neke druge realnosti. U magnovenju ostaje samo poneki drhtaj, kao posle iscrpljujućeg sna. A ipak, znaš da se dogodilo.

Nekoliko dana, nedelja, pa i više od čitavog meseca pre održavanja Parade ponosa Srbije 24. juna ove godine stvari su se odvijale brzo. Ustani, idi na sastanak, odgovori na pitanja novinara, idi na gostovanje, zakaži sledeći sastanak, raduj se, proveri pripremu za štampu, daj intervju, ne spavaj, završi ovo, završi ono, piši, radi, pokupi, donesi, nemoj da se plašiš, odnesi, piši, nemoj da se nerviraš, istraj. I dani prolaze. Mislim na logistiku. Mislim na to koga sam od svojih prijatelja_ica, drugara_ica, članova_ica porodice pozvala, sa kim sam sve razgovarala, koliko puta sam samo objasnila zašto je meni važno da budu tu. Zašto je LGBTI osobama važno da budu tu one same, kao i oni koji ih podržavaju.

Mnogi nisu znali, ili nisu bili sigurni, zašto šetamo 24. juna.

Govorila sam im o tome kako su 28. juna davne 1969. godine u Njujorku počele pobune LGBTI zajednice, pre svega trans* osoba, protiv represije i svakodnevnih maltretiranja i zverstava policije. Ovaj događaj se uzima za početak organizovane borbe za ostvarivanje prava i sloboda LGBTI osoba i zbog toga se, širom sveta, tokom juna, Meseca ponosa, održavaju manifestacije pod nazivom „Parada ponosa“, kako bi se iskoristio ovaj datum da se još jednom skrene pažnja na probleme zajednice.

Pitala sam ih da li su izlazili, ili izlaze, ili bi izašli na ulice kada im nešto ne bi bilo po volji i tako htela da ukažem na to da je Prajd protest, da šetamo zato što nećemo da ćutimo pred nejednakim tretiranjem, nasiljem i pretnjama, na mestu na koje sistem i društo teži da nas stavi – negde duboko i daleko, izolovano, bez pogleda i glasa. Zidovi, ormari, podrumi i budžaci nisu mesto za život! Govorila sam im da šetamo, zato što je ovo naš grad, zato što je ovo naša zemlja, zato što smo ponosni što smo njeni građani_ke, koji uče, rade, doprinose, stvaraju, menjaju, vole i raduju se.

PrajdI, pre svega, rekla sam im da šetam zato što neću da se plašim. Neću da se plašim da izađem da prošetam psa, odem u pekaru ujutru, na posao, ili prošetam sa svojom devojkom pored reke. Neću da se plašim da dišem i volim. Jer, ako se plašim, oni su pobedili. Pobedili su svi oni koji ne prihvataju ni sebe, ni druge, svi za koje su isključivanje i nasilje jedini oblici komunikacije, svi koji moraju da unize druge da bi se osetili velikima i važnima.

A tog sam se jutra, 24. juna, jako plašila. Oka nisam sklopila. Iako sam znala da će sve da bude u redu. Svitalo je i brojala sam sekunde kada mogu da se iskradem iz kreveta. Svaki mišić i svaka koska na telu su mi brideli u iščekivanju. Žurim, jako žurim. Ne smem da kasnim. Telefon ne prestaje da zvoni. Na vratima zastanem da se prisetim da dišem. Licem mi se razvlači osmeh. Ovo je moj grad.

Dok silazim niz stepenice, polako, imajući svest o svakom od stepenika, ponavljam sebi, još jednom, zašto tog jutra izlazim iz kuće: zbog svih mojih prijatelja_ica koji sa kojima sam vredno radila čitave godine, od prošlogoišnjeg Prajda u junu, da pomognemo, da ispričamo, da posavetujemo, da podržimo, da osnažimo, da zagrlimo i da budemo tu; zbog svih mojih prijatelja_ica koji u tom trenutku nisu izlazili iz svojih kuća, jer su se plašili, jer nisu smeli da budu viđeni, jer nisu znali kako bi reagovali njihovi roditelji, kolege_inice sa posla; zbog svih LGBTI osoba i svih građana_ki Srbije koji su imali iskustva pretnji, nasilja, vređanja, proganjanja, ućutkivanja i koji su učeni da su manje vredni zbog toga što su na bilo koji način drugačiji; zbog sebe, moje devojke i sna o slobodnom životu u kome svakog dana sve više živim.

Predivno je subotnje jutro, grad je budan, nemiran kako samo zna da bude, ali ne i užurban. Parkiram auto kod Skupštine, prelazim ulicu i razmišljam kako je divno što, osim nekoliko policijskih automobila na platou ispred Skupštine Grada, nema ničeg neuobičajenog. Turistički autobus se zaustavlja da pokupi svoju grupu na mestu odakle će za nepunih sat vremena krenuti kolona Ponosa Srbije ka Trgu Republike.

Razvijamo zastave, banere i transparente. Delim bedževe ljudima koji počinju da se okupljaju. Jedu sladolede i grle me kad im poželim srećan Prajd. Mediji montiraju svoju opremu. Poznata i nepoznata lica su nasmejana. Njišu se uz muziku. Odgovaram na pitanja, pozdravljam se sa prijateljima i zaboravljam na strah i napetost.

Moja mama se vrlo samouvereno, čini se, priključuje gomili. Ljubi me, tutkam njoj i njenoj divnoj prijateljici bedž i transparent i kada me pomalo besno pitaju gde su svi roditelji, udaljavam se da bih sakrila suze.

Svaki korak koji sam napravila od kako sam stala na čelo kolone znala sam zašto činim. Svaki je imao sve više smisla, svaki me je činio sve slobodnijom od sopstvenih stega i strahova. Nosim naočare za sunce koje se pune vodom. Trepćem jako i ne skidam osmeh sa lica. Moja mama i njena prijateljica nose transparent Podrška je važna i dovikuju mi: „Uz tebe smo!“. Naspram plavog neba vijore se dugine zastave, rastaču se trans* boje, šarene se baneri, ore se neki veseli glasovi, a ja ih čujem negde u daljini. Srce mi bubnja u ušima i hoće da pukne od radosti i ponosa. Sa mnom hodaju neki ljudi koje volim, a ja hodam zbog svih koji su u tom trenutku oko mene i zbog svih onih koji tog dana nisu bili tu. Zato što je važno da se čujemo. Zato što je važno da se vidimo. Zato što je važno da kažemo da smo tu i da, još jednom, pokažemo da naša „drugost“ nije preteća, da ništa ne oduzimamo, već da samo tražimo jednaka prava i pravo na život. Dostojanstven i oslobođen straha.

“Zapravo, sa ove distance sagledavam da se ceo moj život vrteo zapravo oko rodne ravnopravnosti…”

Osobama sa autizmom je veoma važno da se ispuni ono što se obeća…

Nedavno je održana modna revija različitih odevnih predmeta specijalno dizajniranih za klijenta koji je korisnik kolica…

U Vrbasu, roditelji dece sa invaliditetom su osnovali udruženje „Multiart” kako bi lakše organizovali slobodno vreme svojim mališanima, razmenjivali iskustva, predahnuli od svakodnevnih obaveza i bili vidljiviji u zajednici. Treću godinu zaredom oko petnaest mališana iz Vrbasa sa različitim vrstama invaliditeta, sa roditeljima kao pratiocima, boravilo je u mini-kampu na Gučevu u blizini Loznice. Svaki […]