fishNedavno je u medijima kružila zastrašujuća (da – zastrašujuća!) priča o devojčicama petog razreda jedne škole u Srbiji koje su pokrenule peticiju da izbace iz škole svoju drugaricu zato što ima retku bolest. Devojčica i njena mama su odlučile da sa pričom izađu u javnost i podele svoje iskustvo sa drugima, koji možda prolaze kroz nešto slično, a veruju da su sami i jedini.

Mama pomenute devojčice je zatražila da odeljenje ne menja učionice tokom nastave zato što to njoj predstavlja napor. Konkretno da konkretnije ne može biti. I tako je sve počelo. A šta su nastavnici, direktor, psiholog, pedagog radili za to vreme? Pokušavali su da devojčicu uguraju u nametnute okvire, da nju “edukuju”, umesto da kroz inkluzivne radionice za učenike, osoblje, roditelje od svoje škole naprave mesto za sve.

Da su aktivnosti podizanja svesti u školi redovno i na vreme održavane, možda bi neko postavio poneko pitanje na koje bi dobio odgovor, ali sam sigurna da bi svima bilo jasno zašto je neophodna ova mala reorganizacija, koja, što je najbitnije – nikoga ne ugrožava.

Direktor se pravdao da su sazvali vanredni roditeljski sastanak i da su učenice shvatile da su pogrešile, ali glavno pitanje je – odakle njima uopšte ideja da pokrenu takvu peticiju? Nemoguće je da niko u školi ili u domovima te dece nije bar u nekom trenutku čuo ili osetio kakav odnos one imaju prema svojoj drugarici iz odeljenja. Zašto niko nije reagovao odmah, a ne tek kada je akcija pokrenuta i kada je izašla u javnost?

Svaki roditelj oseća blagu nelagodu kada upisuje dete u (novu) školu. Kako će se dete snaći u novoj sredini, hoće li ga prihvatiti kako treba, kakvi će biti nastavnici, samo su neka od pitanja kojima se roditeljski um bavi. Ako se ovim pitanjima doda još i činjenica da dete ima invaliditet i retku bolest, dobija se lavirint prepun manjih i većih barijera i stereotipa, u čijem savlađivanju su roditelji i dete često prepušteni sami sebi. Mnogi ne znaju, a u nekim sredinama ni nemaju, kome da se obrate za pomoć niti gde da potraže neophodnu i adekvatnu podršku.

lavirintKažu da je i natprosečno inteligentnu decu neophodno podsticati i raditi sa njima i da mnoga od njih upravo zbog verovanja tipa “mogu ona to sama” i nisu ostvarila svoj pun potencijal. Dakle – podrška! Zbog nedostatka iste, i u 21. veku se dešava da dete sa invaliditetom pošalju u “specijalnu” školu ili prebace na vanredno obrazovanje. Posledica varednog školovanja je usamljenost i izolacija, razvoj u neprirodnoj atmosferi, pošto je dete uglavnom okruženo odraslima, koji ga, iz najbolje namere, često prezaštićuju, stvarajući stakleno zvono u kome ono živi. Detetu se tako oduzima prilika da od malih nogu uči da se bori za sebe, da stiče i neguje prijateljstva, raste i ući sa svojim vršnjacima, da prolazi kroz sve ono, lepo i ružno, što sa sobom nosi đačko doba.

Iako je “inkluzivno obrazovanje” danas poznat pojam, nekako je to i dalje na apstraktnom nivou tj. još uvek postoji doza zbunjenosti (u stilu “šta ćemo sad?”) kada se u školi pojavi dete sa invaliditetom.

Upis u redovnu školu nije kraj, već početak jednog važnog procesa od koga zavisi nečija čitava budućnost. Nije retkost da roditelji, pa i samo dete, budu razočarani stavovima nastavnika, koji su takvi zato što ne poznaju prirodu invaliditeta ili retke bolesti niti potencijale deteta, osećaju se prepušteni sami sebi, zbog čega su nesigurni u donošenju odluka. Deca, po prirodi otvorena za nova iskustva, često nemaju neophodnu pripremu za dolazak novog drugara, što dovodi do stvaranja otpora i diskriminatorskih stavova, dok dete sa invaliditetom ili retkom bolešću oseća da se razlikuje i da se ne uklapa u okruženje kreirano po merama većine, a ne svih. Zato su strah roditelja ili odbijanje deteta da ide u redovnu školu, donekle i opravdani, ali to nikako ne znači da ne treba istražiti razne opcije.

betoven_001„Bilo je i biće na hiljade prinčeva, ali samo je jedan Betoven.“

Ovako je sebe doživljavao jedan od najvećih kompozitora svih vremena. Počeo je svoju karijeru kao neverovatan improvizator na klaviru, da bi kasnije komponovao sonate, simfonije, koncerte za gudačke kvartete i druge forme. Najveći doprinos dao je razvoju instrumentalne muzike, koja je pre njega bila potisnuta vokalnom. Njegov opus čine čuvenih 9 simfonija i mnoštvo drugih značajnih kompozicija.

Betoven je rođen 1770. godine u Bonu u muzičkoj porodici. U 11. godini morao je da napusti školu, a u 18, nakon smrti majke, postao je glava porodice i preuzeo odgovornost za dva mlađa brata. Betovenov otac, Johan, inače muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i neizlečivi alkoholičar koji je često bio nasilan, želeo je da od svog sina napravi čudo od deteta, novog Mocarta. Budio ga je noću kako bi mu držao lekcije uz pomoć muzičara amatera, ali sve do adolescencije Betoven nije privukao nikakvu pažnju javnosti, a i tada samo blagu, iako je prvi javni nastup imao već sa osam godina. 1795. godine Betoven je prvi put javno nastupio kao pijanista u Beču.

betoven_002Promena stvaralačkog izraza u pravcu novina i veće kreativnosti poklapa se sa postepenim gubljenjem sluha. Čovek koji je mogao da improvizuje najzamršenije fraze u dahu, pravio je beskonačne planove u osmišljavanju svojih kompozicija. Radio je na više dela u isto vreme i nije žurio da bilo šta odmah završi, ali kada bi delo jednom bilo gotovo, više mu se nikada nije vraćao. U njegovom umu prvo se javljala ideja ritma, pa tek onda melodije.

Betovenova pijanistička tehnika bile je revolucionarna za ono doba. Krasila ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim. Bila je to prava detonacija eksploziva prema pijanističkoj tehnici starog kova njegovih prethodnika.

Nezavisni ekspert za ljudska prava starijih osoba gospođa Roza Kornfled-Matte 15. septembra 2016. godine podnela svoj izveštaj…

U Dnevni centar za osobe sa intelektualnim i mentalnim smetnjama dolazi 15 korisnika uzrasta od 26 do 40 godina…

Država ne prepoznaje bivša osuđena lica kao teže zapošljivu kategoriju, iako po svim kriterijumima oni to jesu.

Samo me pustite da malo dišem na miru, i ulepšajte mi dan.