Foto: Igor Čoko
Pre sad već deceniju, posmatrajući oko sebe vrenje habitata u kome sam bitisao zapisao sam sledeće stihove:
Pitali su me kakvi smo između sebe:
I začudo mada svi nose neko breme nečisto
biti Srbin, Mađar ili Rom ko zna zašto nije isto.
A svako gleda drugog da prevari, ošamari ili makar ogrebe.
Ta strofa, oko koje se kasnije svila cela pesma, me je na neki način proganjala i proganja do dan danas.
Elem, još jedno od mojih verovanja je ono u „ciklične krugove”. Dakle, sve ima svoj početak, manju ili veću dužinu trajanja i obavezan kraj. Shodno tome, logično bi bilo da ništa nije beskrajno ali u habitatu sa početka ovog teksta ipak postoji jedan izuzetak koji prkosi svim pravilima. Naime, konstantnim ponavljanjem u svim uslovima tog mesta dokazalo se da je ljudska glupost beskrajna. Čovek bi pomislio, makar gledajući strane filmove, da zajednička muka spaja ljude. To je verovatno samo zato što protagonisti tih filmova nisu sa Balkana. Mi jednostavno volimo podele. Počev od onih istorijskih na rojaliste i republikance, pa do ovih današnjih sitnijih na gradove, sela, krajeve, navijačke grupe i slično. I tako dođemo do paradoksalne situacije da na mestu gde fali kvaka sa unutrašnje strane vrata, gde nema jaja na oko za doručak jer ih je jednostavno prekomplikovano ispržiti za toliki broj ljudi, gde nema čak ni obične viljuške, kojom se ponosimo još od srednjeg veka, zato što može biti upotrebljena kao „oružje”, umesto da ima više ljudskosti i razumevanja ima ih nažalost manje.
Koliko god stanovnici svakodnevne Srbije mislili da su ostankom sa ove strane zida iznad onih koji su prekršili društvene i zakonske norme, prava istina je da je paralelna Srbija samo malo surovije izvitopereno ogledalo ovih prvih. Pa tako u njoj zavisno od podneblja u kome se njene zatvorene zajednice nalaze, srećemo razne podele i ugnjetavanja.
U „Zabeli” dominantni „naši” često „gaze” pripadnike vlaške nacionalne manjine. U „Mitrovici” ulogu Vlaha igraju Mađari, a u „Nišu” bar jednom godišnje stradaju „Pazarci”. Što se tiče manjih ustanova, one prate trend ovih većih samo sa varijacijama na temu i pritom i ona većina i one stradale manjine imaju još jednu kastu ispod, a to su Romi.
E sad, Roma ima veoma puno u institucijama paralelne Srbije, i to iz raznih razloga od viška loših životnih uslova pa do manjka elementarnog obrazovanja, ali to nipošto ne znaci da su oni manje vredni ljudi. Često sam uprkos protivljenju drugova iz redova „naših” funkcionisao sa „manjinama“ pa bi ih u razgovorima pitao što se ne ujedine sa Romima, jer onda bi stanje na svim mestima otprilike bilo „pola naprema pola” i onda niko ne bi imao većinu, a samim tim ni mandat da vlada nad nekim drugim. Međutim, dobijao sam poražavajući odgovor. U globalu, čast izuzecima, svima njima je lakše kad znaju da ima neko ko prolazi gore od njih.
Naravno, formalni sistem se jasno izjasnio kroz zakon o izvršenju krivičnih sankcija da je ovo o čemu pričamo zabranjeno i pobrinuo se represalijama da se takvi slučajevi sankcionišu kao primer ostalima. Problem sa pošteno zamišljenom idejom „ne diraj nikog pa nećeš ni biti kažnjen” se pruža na dva fronta. Prvi, nerealno je plašiti osuđenike kaznama kad posle dužeg broja godina svi počnu zbog hronične dosade kao mantru da ponavljaju: i promena na gore je ponekad dobra, i korak u samicu ponekad je odmor. I drugi, zakon pišu pametne glave, ali ga sprovode obični ljudi. Recimo to ovako: osuđenici posle dovoljno vremena počnu da liče na one koji ih čuvaju, ali naravno taj proces ide i u obrnutom smeru, pa je ponekada iznimno teško ubediti stražara pripadnika „naših” da jednako poštuje prava i štiti svakog osuđenika, pa čak recimo i Mađara koji je došao u zatvor zato što je mučio i ubio Srbina.
Svojevremeno, dok je prvi paviljon u Mitrovici u proseku imao osamdeset ljudi u sobi, moja malenkost je pokušala da da doprinos rušenju tih čuvenih „oduvek tradicija”. Pa sam tako iskoristio svoju poziciju u neformalnom sistemu i uveo neku vrstu socijalnog programa. Trudili smo se na razne načine da svaka individua u sobi ima celu odeću, jedan obrok dnevno koji se razlikovao od državnog menija, pola kutije cigareta i jednu kafu. Na kraju je to tako dobro išlo da je posle par meseci veliki broj sapatnika, bez obzira na nacionalnu pripadnost, iz drugih soba želeo da pređe kod nas. Bukvalno se čekalo mesto. A onda se desila secka. „Naši”, među kojima je bilo i mojih drugova, su me pozvali na sastanak. Većina neformalnog sistema je odlučila da zavodska populacija nije spremna za moj napredni eksperiment. Izlišno je reći da sam bez obzira na lepi ton molbe morao da se povučem kao jedinka. Ono što me je najviše frapiralo je bila indiferentnost baš tih manjina kojima su uslovi naše sobe najviše pogodovali. One, kao i svi drugi, su prihvatile povratak starog sistema bez i jedne reči protivljenja kao da je to nešto normalno samo po sebi…
