„Jednoga dana…” Još od osnovne škole smatrao sam svaki sastav, priču i uopšte tekst sa takvim početkom nekako glupim i bezličnim. Uvek sam mislio da se stvari dešavaju tačno određenog dana i da ako je događaj bio dovoljno bitan za zapamtiti ga – znaću i kog se dana desio. Međutim, prevario sam se. U zatvoru su svi dani, sem dana za posetu, isti tako da brzo gube imena.
Stoga, ova moja priča pocinje sa – jednog dana.
Pozvan sam u biblioteku van mog radnog vremena. Kad tamo – bivši glavni junak filma „Zavet“, sada u ulozi zatvorskog sapatnika iz ćelije do moje, šef za kulturu okružnog zatvora Beograd i nepoznata plavuša. Svi su pokazivali nekakvo ushićenje, sem mene, kome se spavalo jer sam prekraćivao dosadne zatvorske dane iz poslednje godine robije tako što sam po celu noć igrao Soni a onda posle jutarnjeg brojanja spavao do vremena za popodnevni odlazak na posao.
Bilo kako bilo, povela se priča o stvaranju zatvorske predstave po motivima knjige besmrtnog Dostojevskog, samo sa malo promenjenim naslovom u „Zapisi iz ćelije broj 12“. Priča se kretala u pravcu izvođenja u Zavodu, pa u drugim zavodima, pa čak i u javnosti – na pravim daskama koje život znače. Tu sam prekinuo, po meni, nerealna maštanja, sa rečenicom „Ja sam ovde predugo i to ne biva!“. Bila je to rečenica zbog koje sam se godinu dana kasnije morao izviniti.
Ali, prve stvari prvo… Dali su mi da pročitam tekst i da ga ja po sluhu reprodukujem, čisto da vide kako bi to izgledalo. Svideo mi se na prvo čitanje. Bile su to reči koje sam živeo godinama. Potrudio sam se i primljen sam da učestvujem u projektu. Dobili smo ćeliju odvojenu za teretanu, određena je ekipa od ukupno šest ljudi, računajući „seljačeta“ iz „Zaveta“ i mene, i probe dva puta dnevno su počele. Prvo smo radili sa Marinom (plavuša) i Igorom (šef kulture). Sve je to išlo nekako stidljivo, pomalo i traljavo. Em nepoznata žena, em službeno lice, em mi u istoj prostoriji. Međutim, njihov pristup se toliko razlikovao od onog na šta smo navikli u radu sa „takvima“ da smo se u jednom trenutku opustili i prihvatili ih kao sebi jednake. Nedugo zatim smo dobili pravo da probamo i sami. To nam je mnogo pomoglo jer ispod svog tog kreveljenja i zajebancije počeli smo se uživljavati u likove i osećati ih kao deo nas samih. Čak smo i u običnim razgovorima počeli koristiti replike iz uloga.
U procesu nastajanja svega, od teksta preko rekvizita pa do kostima, Marina se odlučila na još jednu nesvakidašnjost. Naime, posle čitanja nekih mojih tekstova, dala je da ja napišem drugi čin, koji je predstavljao zatvorsku ćeliju danas i dešavanja u njoj. A ja, opet, nisam želeo biti sebičan i zadržati tu privilegiju za sebe, već sam je podelio sa svakim ko je želeo učestvovati. Dolazili su maltene svi sa bloka i ponešto dodavali, a ja sam to uobličavao, davao red i formu praveći jednu smislenu priču. Naravno, koliko sam znao i umeo. Taj drugi čin, čedo svih nas sa bloka 5-1, učinio je da se svi brinu o njemu i za njega. Bila je to briga da ga pokažemo u pravom svetlu, onako kako je zamišljen, a manifestovala se tako što je na probama svakodnevno dolazio određeni broj sapatnika da posmatra da li smo i taj dan na „visini zadatka“. Tako je ceo blok, oko stotinak ljudi, počeo disati i živeti našu predstavu.
Ono što je bilo najbolje u celoj priči je to da su glavešine sistema, u liku načelnice prevaspitne službe, zapovednika straže, pa i samog upravnika zatvora, uvidele koliko je ta predstava i sam proces oko nje značajan i koliko nas menja, na dobar način. Naravno, bilo je otpora među jednim delom srednjeg staleža stražara, koji su, u iracionalnom strahu da će prestati potreba za njima ako se mi „popravimo“, pokušavali da nas miniraju. Doduše, ti pokušaji su ostajali samo na prikrivenim pretnjama i gunđanju po ćoškovima.
Pretpremijeru smo imali pred nasim sapatnicima koji, iako su prisustvovali probama, su se odazvali u tolikom broju da nije bilo mesta za sve. Prošlo je odlično. Toga dana, po prvi put, iz sudnice Specijalnog suda, gde se događaj odigrao, svi su izašli zadovoljni.
Premijera. Važni ljudi iz ministarstva zaduženog za nas. Važni gosti iz spoljnog sveta. I najvažniji meni – moja ćerka i supruga. Gledao sam ćerku kako me sva važna posmatra iz fotelje u kojoj bi sedeo glavni sudija da je u tom trenutku bilo neko suđenje meni. A možda i jeste… Bila je to nekakva poetska pravda u stilu Dostojevskog. Samo nisam siguran da li za mene ili za nju. Bilo kako bilo, drugo izvođenje je prošlo još bolje nego prvo – blistali smo.
Krenula su gostovanja po zatvorima – Zabela, Mitrovica, Niš, Klisa, zatvorska bolnica… Otimali su se za nas. Prošla je skoro godina a i dalje je skoro ceo blok živeo predstavu… A onda veliko finale zbog koga sam se morao izvinjavati, kao što sam prethodno pomenuo. Izvedeni smo u Dom Omladine na pozornicu za obične ljude sa slobode. Tri puta smo vraćani aplauzima koji nisu prestajali. Ljudi od struke koji su bili tu te noći su komentarisali da smo bili bolji nego bilo koja predstava sa repertoara beogradskih pozorišta tih dana.
