Mnogo puta sam već u ranijim tekstovima pisao o tome šta me sve uznemirava – kada mi iznenada otkažu neki sastanak, kada me ignorišu, tj. ne odgovaraju na poruke, kada željno čekam da gledam neku emisiju a na televiziji se iznenada promeni programska šema, bez objašnjenja. Mnogo me nervira kada nestane struja. Ne volim kad ostanem bez interneta. Dok sam išao u školu, ljutile su me iznenadne promene rasporeda časova, ili nenajavljene promene nastavnika. Teško mi pada da nešto čekam – autobus, u redu u prodavnici ili pošti, a naročito mi teško pada kada mi kažu da će se nešto dogoditi uskoro, jer ne znam šta to tačno znači.

Znam da se i drugim ljudima ovo dešava, ali izgleda da oni umeju lakše i bolje da se izbore sa ovim neprijatnim situacijama. Meni to toliko teško pada da nekada ne mogu da spavam. Po cele dane razmišljam o tome, osećam se loše, ne mogu da se bavim drugim stvarima, pa čak i onima koje volim, nerviram se.

Ne volim ljude koji mi se obraćaju povišenim tonom. Kada neko vikne, uvek pomislim da je ljut na mene, da me grdi. Onda i ja vičem jer hoću da mu vratim. Teško mi pada kad su ljudi nestrpljivi, ne sačekaju da završim šta sam počeo da pričam, kad me ne saslušaju. Ne razumem zašto to rade. Neko od njih mi objasni kako je u žurbi, a neko mi ništa ne kaže. To me onda mnogo muči jer mi bude jako neprijatno i krivo kada me prekinu u pola rečenice i bez objašnjenja.

Ovakve događaje pamtim, tačno znam kog dana i datuma su se dogodili i kad ih se setim, odmah se osećam isto kao i prvi put. Zato se možda ljudima čini da sam se iznervirao bez razloga, a zapravo, samo sam se setio nekadašnjeg neprijatnog događaja. Isto tako, nekada se dogodi da me pitaju šta me je to iznerviralo, a kada im objasnim, kažu mi kako to i nije neki razlog za uznemiravanje. Možda vama nije, ali meni jeste. Zbog nerazumevanja i neznanja nastale su razne predrasude o osobama sa autizmom.

Jedna od predrasuda o osobama sa autizmom je da su često nervozni i uznemireni bez razloga. To nije tačno. Niko nikada nije uznemiren bez razloga. Problem je u tome što neka deca ili ljudi koji imaju autizam ne govore, pa ne mogu da kažu šta se tačno desilo. Oni koji govore, kao ja, kada su ljuti, nervozni, tužni, ne umeju da prenesu kako se osećaju i kako im se može pomoći.

Često može da se čuje kako su osobe sa autizmom agresivne. Kad sam pošao u srednju školu, na prvom roditeljskom sastanku, moja razredna prenela je drugim roditeljima da je u odeljenju dečak koji ima autizam. Prvo pitanje koje je jedna majka uputila bilo je – „Da li je on agresivan?“. Zašto se ljudima čini da su osobe sa autizmom agresivne? To je sigurno povezano sa uznemirenjem i reakcijama ljudi koji imaju autizam kada se iznerviraju i naljute. Samo, mnogo češće su oni tada agresivni prema sebi nego prema drugima. Kad sam bio manji, ponekad sam udarao glavom o zid ili o pod, ili sam se grizao i to je drugima bilo veoma čudno, i možda su se bojali da ću udariti nekog od njih.

Još jedna predrasuda o osobama sa autizmom je da vole da budu sami. Ja baš volim da se družim. Međutim, nekada moram da uradim neke stvari, na primer, da pogledam neku emisiju, da sviram ili pročitam nešto u tačno određeno vreme, i onda, iako su prisutni drugi ljudi, ja ustanem i odem da bih ovo završio. Takođe, kada u razgovoru učestvuje mnogo ljudi, ili kada pričaju o temama koje mi nisu interesantne, ne mogu da se koncentrišem, ne mogu da pratim i onda moram da odem da bih se malo odmorio. Možda zbog toga pomisle da želim da budem sam, ali to nije tačno.