Pristupačnost„Ovo je zemlja za svu našu decu.” Tako kažu stihovi grupe EKV. Po svoj logici i ovaj grad bi trebao da bude grad za svu našu decu. Da li je?

Moj dan počinje strateškim planiranjem na koji ću način doći od tačke A do tačke B, a da se ne povredim, ne okliznem i ne padnem. Sve to zbog činjenice da sam osoba sa fizičkim invaliditetom. Beograd, grad koji volim, za mene često predstavlja „minsko polje”.

Pristupačnost je elementarna potreba svakog živog bića koje želi da bude deo kolektiva koji ga okružuje, da u njemu ravnopravno učestvuje i doprinosi. Međutim, ukoliko su mu osnovne potrebe otežane, kao na primer kretanje, onda se suočavamo sa čestim problemom, a to je momenat socijalne isključenosti koji sa sobom može da donese niz posledica.

Naš grad je davno prestao da bude beo, ali ono što je bitnije je činjenica da je u zabrinjavajućoj meri nepristupačan. Postoje primeri dobre prakse na ovu temu, ali je njih nažalost još uvek nedovoljno da bismo mogli da kažemo da živimo u pristupačnom okruženju.

Primer broj jedan je gradski prevoz. Pored apsolutno nesenzibilisanih radnika u gradskom saobraćajnom preduzeću na temu potreba i problema osoba sa invaliditetom, imamo i problem jako malog broja niskopodnih autobusa.

Pa sad zamislite da koristite invalidska kolica i da ste se uputili negde gde vam je bitno da stignete na vreme, ali niskopodnog autobusa nema na vidiku duže vreme i vi naravno, kasnite. Ili još gori primer, da zbog neuslova u gradskom prevozu gotovo uopšte ne izlazite iz kuće.

Sledeći momenat koji stvara poteškoće pri kretanju su visoki ivičnjaci, pa čak i oni na kojima su izvršene određene intervencije, ali neadekvatne, tačnije loše. Ja koristim hodalicu sa četiri točka i kočnicama i svaki put kada ispred sebe vidim trotoar, naježim se jer znam da ću morati da se pomučim da popnem hodalicu na njega. Snaga u rukama je tu neophodna. Savet: upišite dizanje tegova, ukoliko koristite slično pomagalo.

Ono što smatram zabrinjavajućim je to da veliki broj škola i fakulteta nije pristupačno, pa se onda postavlja pitanje kako da se školujemo. Primer: Mašinski fakultet sa svim onim brojnim stepenicama koje iz moje prespektive izgledaju kao osvajanje Everesta. Dakle, ako se pitamo zašto većina osoba sa invaliditetom nije dovoljno obrazovana, jedan od razloga leži u nepristupačnosti obrazovanih ustanova.

Igor MitrovićTranskript govora Igora Mitrovića na 41. Beogradskom Ignite-u Uključi se br. 6” (7. novembar 2018. godine, Impact Hub, Beograd)

Ja vam večeras pričam o kući i o domu. Kad se budemo razišli, velika je verovatnoća da ćemo se uputiti svako svojoj kući, zgradi, stanu… Ušetaćete u svoj hol, otključaćete svoja vrata svojim ključem, zaključaćete se, izućete svoju obuću, otići u svoju dnevnu sobu, navući svoje roletne, prilagoditi svetlo svojim ukusima, sesti i čitati svoju knjigu. Bićete „kao kod kuće“. Imati svoj životni prostor je dobro, ali svesno ili podsvesno znamo da nije dovoljno. Životni prostor nije ništa drugo nego preduslov, neka vrsta ljušture, ambijenta koji traži da bude popunjen pravom stvari, koji očekuje da se u njemu dogodi čudo – čudo doma. Dom nije ništa drugo nego nego život u kome imaš sreću da si sa osobom ili osobama sa kojima se osećaš „kao kod kuće“: prihvaćen si, prihvataš, ne moraš da glumiš, osećaš se ojačanim/ojačanom, osećaš da ništa nije nemoguće od dobrih snova koje si imao, jer su te osobe tu. Osećaš se kao da si na izvoru života, kao da si na nekom svom malom suncu koje greje.

Naprosto, kuća nije dovoljna, čeka se dom.

Svi mi smo, ovako ili onako, u nekoj odisejevskoj potrazi za domom. Sećam se seoskog groblja 2009. godine, kada smo svi mi sa mojim ocem ispraćali njegovog drugog roditelja. I na toj sahrani, na kraju obreda, stao je pred nas i rekao: „Hvala vam što ste bili, od danas sam siroče.“ Kad danas ponovim te njegove reči, ne znam kako da se osećam. Do tog trenutka sam tog čoveka video kao stub naše porodice: bio je neobično racionalna, stabilna osoba, uvek je znao da smiri uspaničene ljude kad imamo neki porodični ili širi problem. U firmi je bio takav, uvek je bio takav – racionalan, smiren i znao je šta priča. Dok sam sad tog, takvog čoveka i njegovo lice gledao kroz te reči koje je izgovorio, shvatio sam da zapravo vidim dečaka koji je u tom trenutku ostao bez mame i bez ičega što je bilo temelj njegovog života. Otišla je i druga osoba koja ga je dočekala na ovom svetu, koja ga je u njega uvela. Izgubio je temelj, kao da je tepih izvučen ispod njegovih nogu. I dok je ispraćao nju, shvatio sam da možda vidim osobu koja ostaje bez one koja, kada ga je dojila, nije ga samo pojila mlekom, nego i mirom, onim Ne brini, biće sve u redu. Zato što kuća nije dovoljna, neophodan je dom. Vratio se sa seoskog groblja u svoje dvorište gde je prohodao, ušao je u kuću u kojoj je rođen. Sve je bilo tu: zidovi su isti, i krov je isti, ali zapravo ništa nije kao što je bilo pre tog dana. Zato što doma – onog doma – više nije bilo.

Zato što kuća nije dovoljna, dom je ono što tražimo i bez njega ne možemo.

Igor Mitrović - 41. Beogradski IgniteE sad, zamislite ljude koji nemaju ni kuću, koji nemaju ni taj podrazumevani životni prostor. Pet hiljada njih u Beogradu tako živi. Pet hiljada ljudi! To su oni koji spavaju u haustorima i pribijeni uza zid dok ih zaobilazimo u onom prolazu kod Terazija. To su u još većem broju oni ljudi koji borave u napuštenim zgradama, propalim fabrikama… Možda tu imaju krov i zidove, ali to je sve što imaju – nemaju struju, nemaju vodu, nemaju bezbednost, toplotu.

Pitao sam se: čoveče, kako se tih pet hiljada ljudi našlo na ulici? E, kako se našlo na ulici – čovek se mnogo lakše nađe na ulici nego što mislimo. Evo, zamislite: na primer, imate školu, imate porodicu, imate posao, neki rentirani stan. Izgubite posao, ne snađete se, upadnete u krizu, izgubite porodicu, izgubite stan – voilà, na ulici ste! Ili: dete ste, mlada osoba od 18 godina koja je ceo život provela bez roditelja, država se starala o vama. Postanete punoletni, napuštate ustanovu… Tako je lako ne snaći se. Ili, na primer, osoba ste sa psihosocijalnim problemima, bez podrške (što nije retko) i bez resursa da se snađete… Ili, naprosto, budete osoba koja je pravila mnogo glupih poteza u životu… Ili, još češće, svi ovi elementi budu zamešani u neku prokletu tragediju gde se ne zna ko je kriv, a ko nije.

Uglavnom, nađete se na ulici. I kad se to desi, posle nekog vremena prihvatite to kao svoj izbor, zato što mi ljudi težimo da čak i u haotičnim situacijama proglasimo to sopstvenim izborom, zato što tako lakše preživimo, to je potpuno ljudski. Ali, proglašavali mi to izborom ili ne, pretvarali to u neku iluziju pobede i tvrdili da mi kontrolišemo svoj život ili ne, ostaje činjenica da se naša ljudska priroda kruni u takvom načinu života, naše dostojanstvo erodira, naša nada odlazi – jer to nije ljudski život koji je namenjen ljudima.

Zato je jedna grupa ljudi u organizaciji ADRA Srbija pokrenula DrumoDom, adaptirani autobus koji će ići na lokacije gde ovi ljudi borave i nuditi im priliku da se istuširaju, da kao ljudi koriste toalet, da se ošišaju, da popričaju s onima koji umeju da pričaju i koji nigde ne žure dok razgovaraju ili slušaju nekoga ko govori. Možda će se javiti čak i malo čudo: da se kod tih ljudi u punoj meri jave snaga, nada i vizija povratka u život dostojan čoveka, da se probudi snaga za borbu, da se na kraju izbore i za posao i za život kakav zapravo sanjaju, samo što je to potisnuto. Možda da se izbore za svoj krov nad glavom. DrumoDom je drugo ime za ljudsku podršku. Kad je podrška prisutna, vraćaju se dostojanstvo i nada. A kad su oni tu – vraćaju se i prilike i šanse.

Konačno, DrumoDom je prilika i za nas koji imamo kuću, a u potrazi smo za domom. Prilika da shvatimo da je moguće da ga pronađemo kad budemo stvorili dom za one ljude koji su još uvek na svom putu do kuće.

Transkript govora Jovana Jovanovića na 41. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 6”…

Transkript govora Karoline Stamenković na 41. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 6” (7. novembar 2018. godine, Impact Hub, Beograd)

Transkript govora Nenada Mirkovića na 41. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 6”…

Sažaljenje je vid prikrivene diskriminacije, jer kada vas neko žali tada vas ne gleda kao jednakog sebi…