hugues-de-buyer-mimeure-350387-unsplashSećam se kada sam zaboravila da smo posebni. Da posebno spavamo, tražimo, očekujemo; sasvim posebno dočekujemo i pripremamo dane za teže, a drage. Sećam se kako nikada do pre momenat nisam duže od 15 sekundi razmišljala ima li posledice u posebnosti kojom se gradim.

A ima.
Itekoliko, i, nevažno kada, uvek ima.

Moje biće je malo sunce koje ne želi da se sve oko njega kreće jer se oko sunca ne okreću stvari, već vreme. To biće veoma dobro zna da, poput izvora života, i ono svojim promenama utiče na promenljivost naših; da promenljivost naših ume i hoće izazvati dalju promenu svega oko malog sunca. A mora li?

Mora, ne mora, ume, ne može. Jer, izvor koji ne želi da se sve oko njega kreće, iako ne ume to da izgovori  – neuplašenim snagama unutrašnjeg mira ukazuje da nema potrebe da on, tako isti a mnogo više drugačiji, na bilo koji način utiče; sem koliko dozvolimo.

A, dozvolila sam. I krećem se oko sunca iako mi ono kaže da stanem i sebi se posvetim. Da grad, narod i budućnosti neće biti ništa bolje ukoliko su fokusirane na ono što pokreće bit želje za životom. A šta je život, ako nije živost svakomomentnog treptaja u koji ulivamo prethodne, buduće, nadolazeće biti.

Sećam se kada sam se setila da sam prethodno zaboravila da smo posebni: da nama vreme ne traje pre i nakon, da je nama vreme, jedino, ovo odmah.

Mi ne umemo da računamo. Mi, najbliži autizmu i autizam sam, ne računamo na događaj, sreću ili promenu; mi znamo samo za morati.
Mi ne umemo da tugujemo nad zrnom tuge, mi njoj hrlimo pa je grlimo, jer tek kada nam je znani prijatelj, tek tada je se još manje plašimo.
Mi želimo da naše težine inspirišu druge – da ništa nije dovoljno teško da bi bit duše rastužilo.
Mi umemo da zahvalimo, pomolimo, zagrlimo; mi moramo da hvalimo, molimo i neutešno grlimo jer samo tada će se autizam boriti kreativnošću, a ne bolima koje u sebi vuče.
Mi znamo da nismo posebni, jer malo šta je posebno u tome što si rođen poseban, a mnogo je posebnije umeti jednostavnost životne odluke na običan način.

Piše: Marko Stanković

Zamislite da se nalazite u prostoriji sa 100 srednjoškolaca, od kojih skoro sve vidite prvi put. Pred vama je jedan zadatak, nepoznati tim, i svega par sati da osmislite rešenje i prezentaciju. Do juče vaš najveći problem je bio to što niste lepo spremili neki kontrolni zadatak, a danas se prvi put susrećete sa pravom tremom, strahom od prezentacije pred više od 100 ljudi, ali i sa nekom pozitivnom energijom u želji da uspete u tom izazovu. Tako je izgledao moj prvi susret sa programima koje sprovode Dostignuća  mladih u Srbiji. Nakon uzbudljivog i dinamičnog dana osećaj zadovoljstva je bio veći jer smo uspeli da obezbedimo treće mesto i plasman na Nacionalno finale, koje je sledilo u februaru. Ne pamtim da sam neko takmičenje više iščekivao.

Novi tim, novi izazov, nove anegdote. Nezaboravna dva dana koja su bila krunisana osvajanjem prvog mesta. Mojoj sreći nije bilo kraja. Sećam se da sam samo poslao poruku devojci: “PRVO MESTO!!!!!!!” I nastavio da uživam u večeri. Tada sam verovao da je to moj najveći uspeh, a danas shvatam da je to bila neverovatna prilika koja mi je otvorila mnoga vrata u životu.

dm_ms_001

Na moju sreću, putovanje se tu nije završilo. April mesec, sada već dobro poznata ekipa sa takmičenja produžila je do Crne Gore na Poslovni izazov Zapadnog Balkana sa vršnjacima iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore. Bio je to neverovatan vikend sa fenomenalnim ljudima. Znate da ste na pravom mestu kada, posle napornog dana, sa ljudima koje ste nedavno upoznali provedete celu noć na plaži. I dan danas, kada čujem pesmu “Da l’ si ikada mene voljela”, setim se vikenda koji će mi uvek ostati u pamćenju.

Nakon svih putovanja, usledio je poziv da se pridružim Alumni klubu Dostignuća mladih, koji čine bivši polaznici svih programa, a koji su završili srednju školu. Ukazala mi se prilika da vidim kako je to biti sa druge strane. Tada sam shvatio koliki je značaj biti deo jednog takvog tima. Dolazili smo iz različitih gradova, sa različitih fakulteta, imali smo različita interesovanja, ali nas je sve povezivala podjednaka želja. Želja za uspehom, napredovanjem i pre svega druženjem. Timski duh i dalje jača, a svake godine sve više ljudi  se uključuje u našu mrežu.

dm_ms_002

Od mog aktiviranja pa sve do danas, prisustvovao sam na mnogo takmičenja i događaja, obišao mnoge gradove poput Sarajeva, Zagreba, Sombora, Kragujevca, Vršca… Družio se i radio sa kolegama iz cele Evrope. Pored prijatelja koje sam stekao, novih profilnih slika na fejsu, ponekog suvenira, poneo sam i dosta dragih uspomena.

Da li bih inače imao prilike da prenoćim u velelepnom, a naizgled nedovršenom hotelu nadomak Leskovca i da se osećam kao da sam gost Kjubrikovog Overluk hotela? Teško. I ne, nisam pogledao šta je u sobi 237.

Nikada ne bih saznao da je jedan od najlepših gradova zapravo Sombor. Ne bih upoznao dušu Sarajeva, gde najbolje zvuče Indeksi silazeći niz stepenište u Pruščakovoj ulici. Gde imate lokal koji liči na antikvarnicu, u kojem dok pijete kafu možete pročitati naše novine iz 60-ih godina prošlog veka.

dm_ms_003

A naravno najveći broj anegdota vezujem upravo za ljude. Naučio sam da su najbolja putovanja vozom, gde možete da popijete najbolje pivo u Beogradu, koje viceve treba znati za svaku priliku, šta raditi kada zamenite pasoš sa nekim u inostranstvu, značaj reči „vodopad“ i gde uvek mogu da nađem ekipu za druženje. Zamislite, samo zbog jednog poznanstva moja ljubav prema filmovima dostigla je potpuno novi nivo. Naime, kada je David, član naše mreže kog sam takođe upoznao na jednom od takmičenja, upisao režiju na FDU, imao sam priliku da još jednom vidim kako to izgleda iza scene, u ovom slučaju koji je proces u pitanju prilikom kreiranja filma. Nezvanično sam dobio titulu “Najboljeg ekonomiste među klaperima i najboljeg klapera među ekonomistima”! Na nedavno završenom filmu oprobao sam se i u ulozi producenta, tako da sledeći put kad pomislite: “Šta radi ekonomista na setu?”, biće vam potpuno jasno da je sve moguće.

Ja imam pravo na svoju trku!

Tim za socijalno uključivanje je i ove godine podržao jednu od najposećenijih međunarodnih konferencija „Nove tehnologije u obrazovanju“…

Paralelan svet u kome se u školi može dobrovoljno ostajati posle časova i raditi vikendima…

Mladi životi podareni novim životom nisu znali da će im život postati ogledalo tuđih borbi i očekivanja…