Danijel TametDanijel Tamet je naučnik sa autizmom koji u „tren oka“ može da izračuna i najkomplikovaniju matematičku kombinaciju, ali i da nauči strane jezike za svega nekoliko dana. On govori više od deset jezika, među kojima su i rumunski, velški, islandski, pa čak i stari irski jezik. Za njega kažu da ima ubedljivo najneobičniji mozak na kugli Zemaljskoj.

Danijel Tamet, koji je rođen 1979. godine u istočnom Londonu kao Danijel Pol Korni, da bi kasnije promenio svoje ime jer mu je više odgovarala estonska reč „tamet“ koja znači „hrast“, još kao mali ispoljavao je neobično ponašanje, poput udaranja glavom u zid i neprekidnog plača. Niko nije znao šta mu se dešava, a doktori su rekli da takvo njegovo ponašanje ne treba ignorisati. A onda, jednog dana, dok se igrao sa starijim bratom, Danijel je dobio epileptični napad. Počeo je da pije lekove i svakog meseca je išao na redovne kontrole. Njegovi roditelji su bili prestravljeni, jer su u porodici već imali članove koji su bolovali od epilepsije i bojali su se da ista sudbina čeka i njihovog sina.

Srećom, lekovi su dobro delovali i Danijel je uspeo da prevaziđe to teško stanje. Međutim, tokom detinjstva, roditelji su primetili da mozak njihovog sina funkcioniše drugačije od mozga druge dece. Kada bi mu postavili zadatak da pomnoži dva višecifrena broja, Danijel bi u roku od nekoliko sekundi dao tačan odgovor. Da se nešto čudno dešava primetio je stariji brat, kojem je bilo zanimljivo da mu postavlja teške zadatke. Roditelji u početku nisu obraćali pažnju na sve to; iako su znali da je njihov sin drugačiji, želeli su da vodi normalan život.

Međutim, kod Danijela se sve odvijalo na poseban, drugačiji način. Kako sam kaže, kada bi video brojeve, on bi video slike. Priznaje da nije trebalo ni da računa, jer kada bi mu neko rekao da pomnoži dva broja, on bi samo zatvorio oči i video tačan rezultat. Vremenom, postao je opsednut brojevima. Dok su druga deca igrala fudbal on je u šumi brao cveće i računao. Svet brojki je bio mesto gde je bežao od drugih i osećao se sigurno.

Kako je rastao, njegov mozak je obavljao sve komplikovanije matematičke operacije. Koren nekog broja računao je brže od kalkulatora, a oborio je i rekord kao čovek koji je „izrecitovao“ najdužu decimalu broja π: izdeklamovao je 22.514 decimala kako bi skupio novac za Nacionalno društvo za epilepsiju.

Danijel Tamet„Kada mi neko kaže da pomnožim dva broja, ja u glavi vidim dva oblika. Te slike počinju da se menjaju i razvijaju i odjednom nastaje treći oblik. Taj treći oblik je zapravo tačan odgovor. To je nešto poput mentalnog zamišljanja“, kaže on. Ovo je redak oblik sinestezije, u kojoj svaki broj do 10.000 u glavi Danijela ima svoj poseban oblik, teksturu, boju i osećaj koji priziva. Za njega je broj 289, na primer, izrazito ružan, 333 veoma privlačan, π je prelep, broj 6 nema posebne karakteristike, dok je broj 9 veoma visok i zastrašujuć. On, tako, može da „vidi“ rezultat matematičke operacije i da „oseti“ da li je neki veliki broj prost broj.

Danijelov rečnik je bogatiji od rečnika većine ljudi na planeti. Štaviše, toliko je fasciniran ljudskim jezikom da je čak u glavi stvorio i sopstveni jezik, za koji kaže da je veoma komplikovan. Naučnici su 2004. godine istražili za koliko dana može da nauči islandski i on je to učinio za svega sedam dana, nakon čega je položio ispit sa odličnim ocenama. I dok priznaje da uživa u svom svetu brojeva, kaže da to nekada može biti vrlo naporno. Naime, nikada ne ide na plažu, jer bi automatski počeo da prebrojava zrna peska na plaži, zbog čega je i izbegava.

„Imam osjećaj da se kod mene dešava neverovatna mentalna aktivnost. Opsednut sam oblicima i teksturom. Šta god pogledam, počinjem da analiziram. Recimo, ako odem na pijacu, analiziram svaku cenu, svaki oblik koji vidim“, kaže on, dodajući da zbog svega toga nema neku normalnu dnevnu rutinu, niti bi mogao da radi od devet do pet, kao ostali ljudi. Danijel je sebe naterao da nauči šta kad treba da se radi. Da ponudi gostu piće, pogleda ga u oči, da ne stoji na tuđem mestu.

Postoje  lepa, rana sećanja na osmehe, slike suze, mirise… I postoje sećanja bez čulnog pokrića, nema zvuka ni boje, samo sećanje na misli. Prvo takvo sećanje je početak misaonog postojanja, sve kasnije mu dođe razvitak i određivanje ličnosti u vidu misli. Moje prvo takvo sećanje je u vezi s bolešću. U devetoj su mi dijagnostikovali neku Fridrajhovu ataksiju, rekli da je retka, da će me dovesti do invalidskih kolica, da sa sobom povlači i druge teškoće, kardiomiopatiju, skoliozu kičme, dijabetes… Ali to nije bolest koja me je napipala u apstrakciji i dala mi idejno postojanje. Bolest koju sam sama uvidela i dijagnostikovala je bolest društva, deformacija i mutacija leži u skupu individualnih neuroza.

To je društvo gde naučite da pripadate, čovek teži da bude društveno prihvaćen (ili opšteprihvaćen), opštevoljen, opštepoštovan. A to opšte se uvek oslanja na oblik postojanja, na spoljašnjost, fizičku prirodu. Jer zakoni i pravila su formalin, odnose se na oblik, bez sadržaja, tako da i zakoni o invalidnosti se odnose na oblik, ali taj oblik invalidnosti ne ulazi u sadržaj egzistencije. Sve društvene norme su u sferi formalnosti, i sva pisana i nepisana pravila o žvotu osobe sa invaliditetom se tiču invaliditeta, a ne osobe, jer invaliditet je oblik postojanja neke osobe.

Bolest je u tome što se svi pronalaze u definicijama oblika i zakonima. Zato je bilo teško da se ja nađem jer nema čak ni zakona o mom retkom obliku postojanja, Što se ticalo svega u sferi formalnosti i oblika, ja nisam ni postojala. To je možda dobro, morala sam sama da dam pravila svog postojanja.

oktobar-2012-Gornja-Trepca-9.jpgI nisam postojanje našla kroz svoj oblik, to je najveća greška, sadržaj i oblik, duša i telo, koegzistiraju, ali se ne uslovljavaju. Ja sam imala svoj put, i nikad nisam krenula putem nekakve ataksije, nego išla svojim, ona mene prati. Taj put je dug i iscrpan, i mogu ga zvati samosaznavanjem. Put se uvek i zasigurno se završava onim što nas je i nateralo na put – socijalnom uključenošću. Završava se time jer to je krajni cilj, odnosno osećanje socijalne uključenosti, a niko se nije rodio s tim osećanjem. Koliko god bio socijalno “prisutan” i uključen. To je osećaj pripadnosti, lakše se prepoznaje pod tim nazivom. To je ono važno pitanje na raskrsnici, “kome/čemu želim da pripadam?” Naravno, ovo je pitanje duše, i ovde je lako zavarati se, a posebna zavera na koju ja mislim je mešanje duše i oblika i reći “ja pripadam osobama sa invaliditetom”. Pripasti jednoj grupi je odreći se svog sadržaja. E pa ja imam tačan odgovor – pripasti sebi.

Ja pripadam sebi. Zar to ne zvuči oslobađajuće? Jednom kad se stekne osećaj pripadnosti (sebi), čovek oseća uključenost u svim aspektima života i samo onda to može zapravo i da bude.

U selu Stanišić na severu Bačke dve žene našle su zaposlenje preko projekata koje sprovodi Udruženje žena „Udahni život”.

Dobrobiti terapije pomoću konja u radu sa decom sa autizomom su brojne…

Jedan od boljih primera dobre prakse koji je odjeknuo Srbijom je serijal filmova u produkciji VICE Serbia – „Izvan četiri zida“.

Učešćem u programu “Učenička kompanija” učenici su od gimnazijalaca koji ne poznaju osnove biznisa postali mladi ambiciozni preduzetnici.